Unutrašnja blagoobraznost je povezana s različitim vrlinama koje zajedno čine skladan celokupan prikaz života. Kao što hor peva u harmoniji, tako i naše vrline trebaju da se dopunjuju i ne ističu bez potrebe. Eksterna blagoobraznost obezbeđuje da svako delo ima svoje pravo mesto, vreme i način, čime se ostvaruje savršena lepota u duhovnom životu.
Na kraju, blagoobraznost u hrišćanskom smislu vodi nas ka spoznaji da je umerenost i promišljenost ključ za istinsku lepotu i vrednost naših dela. Iskustvo i mudrost, posebno starijih, dodatno osvetljavaju naš put, pomažući nam da razumemo dublje značenje vrline i svetosti.
Sveti Teofan nas poziva da živimo u skladu s ovim načelima, tražeći mudrost u svakodnevnim odlukama i težnjama, kako bismo postigli duhovnu harmoniju i unutrašnju lepotu.
"Svatovima ne priliči da poste dok je ženik sa njima (Lk.5,34), rekao je Gospod, i time izrekao zakon da među vrlinama i podvizima sve treba da ima svoje mesto i vreme. Zaista, neblagovremeno i neumesno delo može i da izgubi svoju vrednost, ili u potpunosti ili delimično. U spoljašnjoj prirodi Gospod je sve ustrojio srazmerno, uravnoteženo i skladno. On hoće da i u naravstvenom poretku sve bude blagoobrazno i umesno. Unutrašnja blagoobraznost predstavlja vezu vrline sa skupinom svih vrlina, ili harmoniju vrlina, pri čemu se ni jedna ne ističe bez potrebe, već su sve u skladu, kao glasovi u horu. Spoljašnja blagoobraznost svakom delu daje svoje mesto, vreme, i druge prikladnosti. Rezultat takvog blagoustrojstva biće utisak sličan utisku koji odaje lepa osoba odevena u prekrasnu odeću. Vrlina je blagoobrazna, prijatna i unutra i spolja. Takvom je čini hrišćanska blagorazumnost. Lepota, pak, staraca jeste rasuđivanje, stečeno iskustvom i zdravim razmatranjem žitija svetih, u svetlosti reči Božije".
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
U vremenu kada duše verujućih traže istinu i duhovnu utehu, zatvaranje usta sveštenika može dovesti do ozbiljne duhovne patnje zajednice. Sveti Teofan poziva da se shvati ozbiljnost zadatka: ako sveštenici ne govore, vernici ostaju bez hrane za dušu. U tom smislu, propovedanje nije samo obaveza, već i odgovornost koja ih povezuje sa onima kojima služe. Njegova poruka je jasna: kada sveštenici ćute, vernici ostaju bez duhovne hrane, što dovodi do njihove patnje. Sveti Teofan poziva sveštenike da se oslobode bremena koje nosi istina koju ne dele, naglašavajući važnost aktivnog propovedanja.
Sveti Teofan upozorava na opasnost povratka grehova i slabosti. Kao što se fizičke bolesti mogu vratiti ako ne vodimo računa o svom zdravlju, tako i greh može ponovo zavladati našim srcem ukoliko ne pazimo na svoje misli, reči i dela. Važno je, naglašava, da budemo trezveni i budni u svom duhovnom životu, da se molimo i svesno izbegavamo situacije koje mogu dovesti do ponovnog pada. On, takođe, ukazuje na značaj ispovesti i ispunjenja epitimije, naglašavajući da u tome leži velika snaga. Svi koji se bore sa grehovnim navikama često su neodlučni ili su nedovoljno svesni svojih postupaka.