Sveti Teofan u svojoj misli za 19. utorak po Pedesetnici ističe duboku istinu o duhovnom ozdravljenju, oslanjajući se na biblijski događaj u kojem gubavi čovek moli Gospoda za isceljenje. Njegova reč podseća nas da, kada se obratimo Gospodu s verom, pokajanjem i iskrenom ispovešću, svaka duhovna "guba" može da bude uklonjena.
Međutim, Sveti Teofan upozorava na opasnost povratka grehova i slabosti. Kao što se fizičke bolesti mogu vratiti ako ne vodimo računa o svom zdravlju, tako i greh može ponovo zavladati našim srcem ukoliko ne pazimo na svoje misli, reči i dela. Važno je, naglašava, da budemo trezveni i budni u svom duhovnom životu, da se molimo i svesno izbegavamo situacije koje mogu dovesti do ponovnog pada.
Sveti Teofan takođe ukazuje na značaj ispovesti i ispunjenja epitimije, naglašavajući da u tome leži velika snaga. Svi koji se bore sa grehovnim navikama često su neodlučni ili su nedovoljno svesni svojih postupaka. On poziva na odlučnost i trud u borbi protiv greha, podsećajući nas da, uz Božiju pomoć, svako može postići unutrašnje ozdravljenje.
Na kraju, poziva nas da se ne predajemo strahu, već da se suočimo sa svojim slabostima s verom i hrabrošću. U toj borbi, istina i Božija milost će nam doneti snagu i slobodu.
"Pred Gospoda je pao ničice gubavi čovek moleći: Gospode, ako hoćeš možeš me očistiti. Gospod je rekao: Hoću, očisti se! I odmah guba pade sa njega (Lk.5,12-13). Kada čovek sa verom, pokajanjem i ispovešću pribegne Gospodu, odmah spada svaka naravstvena guba. Ona istinski spada i gubi svaku silu nad njim. Zbog čega se, pak, guba ponekad opet vraća? Zbog toga što se vraćaju i telesne bolesti. Onome ko je ozdravio kaže se: „Nemoj to da jedeš… Nemoj to da piješ… Ne idi tamo“. Ako on ne posluša, bolest se vraća. Tako je i u duhovnom životu. Treba biti trezvouman, treba bdeti, moliti se. Tada se i grehovna bolest neće vratiti. Ako, pak, ne paziš na sebe, ako sebi bez razmišljanja dozvoliš da sve vidiš, ili slušaš, ili govoriš, ili radiš – greh će se vratiti i ponovo se osnažiti? Gospod je gubavome naredio da sve ispuni po zakonu. Evo šta to znači: po ispovesti treba primiti epitimiju i ispravno je izvršiti. U njoj je sakrivena velika predupređujuća sila. Međutim, zbog čega neki govore: „Mene je savladala grehovna navika i ne mogu sa sobom da izađem na kraj“. Ili zbog toga što su u ispovesti ili pokajanju bili nepotpuni, ili što se slabo drže predostrožnosti, ili što se samo prave da su nemoćni. Onaj ko bez truda i samoprinuđavanja hoće sve da uradi, biva ismejan od vraga. Reši se da istraješ do smrti, i da na delu pokažeš rešenost, pa ćeš videti kakvu ćeš silu obresti. Istina je da kod svake snažne strasti strah ovladava dušom. Međutim, to nije opravdanje. Jer, on će pobeći čim, uz Božiju pomoć, učiniš zaokret prema unutra".
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
Zavist, prema Svetom Teofanu Zatvorniku, donosi laž i zlodušu, čineći je najnepravednijom i najotrovnijom strasti. Ona ne pogađa samo onoga ko zavidi, već i onoga na koga je usmerena.
Sveti Teofan dalje objašnjava da oproštaj grehova nije nešto što se može postići samostalno, već je to proces koji zahteva posvećenost i odlučnost da se ne podleže grehovnim navikama. Uloga Hrista kao našeg zastupnika kod Oca je neprocenjiva, jer nas jedino njegova žrtva može osloboditi od posledica naših grehova. On ukazuje na značaj Božanske blagodati, koja se daruje onima koji veruju. Ova pomoć, koja dolazi kroz Svetog Duha, omogućava nam da se oslobodimo greha i da živimo u skladu s učenjima Hrista. Oni koji ometaju veru u Gospoda smatraju se "večnim zločincima“, jer se protive istini koja je poznata svima i koja donosi večnu štetu.
U vremenu kada duše verujućih traže istinu i duhovnu utehu, zatvaranje usta sveštenika može dovesti do ozbiljne duhovne patnje zajednice. Sveti Teofan poziva da se shvati ozbiljnost zadatka: ako sveštenici ne govore, vernici ostaju bez hrane za dušu. U tom smislu, propovedanje nije samo obaveza, već i odgovornost koja ih povezuje sa onima kojima služe. Njegova poruka je jasna: kada sveštenici ćute, vernici ostaju bez duhovne hrane, što dovodi do njihove patnje. Sveti Teofan poziva sveštenike da se oslobode bremena koje nosi istina koju ne dele, naglašavajući važnost aktivnog propovedanja.
