Sveti Teofan u svojoj misli za 24. sredu po Pedesetnici poručuje da je temeljni problem u ljudskom društvu i svakom pojedincu nedostatak pravde i ljubavi. On naglašava da su ove vrline povezane sa samoodricanjem, dok je njihov protivnik egoizam, koji je izvor mnogih strasti. Egoizam, koji je duboko ukorenjen u srcu, potiskuje pravdu i ljubav jer one zahtevaju žrtvovanje sopstvenih interesa.
Sveti Teofan ukazuje da egoizam može dovesti do spoljnog ponašanja koje izgleda ispravno, ali unutrašnja nepravda i sebičnost čine čoveka nesposobnim da učini nešto zaista dobro i istinsko. Čak i ako spolja izgleda kao da je u skladu sa društvenim normama, takav čovek je, kako kaže Sveti Teofan, poput "neprimetnog groba", jer mu nedostaje stvarna unutrašnja vrednost.
Prema Svetom Teofanu, pravi početak samoispravljanja leži u buđenju samoodricanja u srcu, što je osnova za obnavljanje pravde i ljubavi. Kada se ove vrline ponovo uspostave, sve ostale vrline oživljavaju, i tada čovek postaje stvarno lep u očima Božijim, iako spolja možda ne izgleda kao model savršenstva prema ljudskim merilima. Najvažnije, kako Sveti Teofan ističe, nije sud ljudski, već sud Božiji, koji je jedini koji treba da nas vodi.
"Gospod počinje da prekoreva svoje savremenike zbog toga što obilaze pravdu i ljubav Božiju (Lk.11,42). Pomanjkanje pravde i ljubavi jeste koren svakog nereda, kako u društvu, tako i u čoveku. Ono proizilazi od preovladavanja samoljublja ili egoizma. Uselivši se u srce, egoizam dovodi mnoštvo strasti. Egoizam gazi pravdu i ljubav, koji zahtevaju samoodricanje. Pobuđene time, strasti izgone i sve druge vrline. I čovek, po ustrojstvu svoga srca, postaje neprikladan za bilo kakvo istinsko dobro. On još može da da desetak od metvice i rute i od svakog povrća. Međutim, da učini nešto suštinsko, on u sebi ne nalazi hrabrosti. To ne znači da je i spoljašnje njegovo ponašanje neprikladno. Ne, ono se na svaki način ukrašava dobrim poretkom. Ipak, takav čovek, sam u sebi, jeste kao neprimetan grob po kojem ljudi bez znanja gaze (Lk.11,44). Početak samoispravljanja jeste početak buđenja samoodricanja u srcu. Za njim dolazi obnavljanje pravde i ljubavi, od kojih, jedna za drugom, počinju da oživljavaju i sve ostale vrline. Čovek tada, po ustrojstvu svoga srca, postaje blagoobrazan pred očima Božijim, iako za ljude, spolja, može da izgleda kao da je sasvim bez krasote. Međutim, sud ljudski nije važan. Samo da sud Božiji nije protiv nas!"
Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno.
Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
Upotrebom primera kapetana iz Evanđelja, Sveti Teofan ističe kako je vera onih koji su uistinu smireni dublja i snažnija, čak i od onih koji su bili vaspitani u religioznim tradicijama, poput Izraelaca. Kapetan, iako rimski vođa, u svojoj skromnosti i poniznosti pokazuje kako vera nije vezana samo za spoljašnje okolnosti, već se razvija iznutra, kroz smirenje i otvaranje srca prema Božijoj volji. On takođe ističe da je vera skriveni put, koji nije lako objasniti, ali je jasno da je odgovor na nju u sklonosti duše da se pokori Božijem planu, kroz smirenost uma i srca. Oni koji ne veruju, smatra sveti Teofan, nisu bez odgovornosti za svoje neverovanje; njihovo srce nije spremno da primi ovaj dar jer je ispunjeno gordošću i otporom.
Sveti Teofan nas poziva na pokajanje i čišćenje savesti. Suze pokajanja su, prema njegovim rečima, lek koji briše tragove naših grehova, uklanjajući ih i omogućavajući nam novi početak. Ako ne činimo pokajanje, na kraju će se naša savest oglasiti na Sudu Božijem, kada će svako od nas biti suočen sa sopstvenom odgovornošću i ispravnošću svojih dela. Sud će biti neopoziv, jer će svako sam sebe osuditi. Poruka je jasna: dokle god imamo vremena, treba da se trudimo da očistimo svoje srce i savest.
Sveti Teofan Zatvornik ukazuje da, kada bismo uvek imali u sećanju sva dobra koja smo primili od Gospoda, ne bismo bili nezahvalni i ne bismo se odricali Njegove volje.
