Sveti Teofan, u misli za 22. subotu po Pedesetnici ukazuje na značaj smirenja i Božijeg dara vere. On iznosi ključnu poruku da je vera, iako često neobjasnjiva ljudskim umom, zapravo Božiji dar, koji se ne može prisvojiti kroz vlastiti trud, već je stvar poklonjene milosti.
Upotrebom primera kapetana iz Evanđelja, Sveti Teofan ističe kako je vera onih koji su uistinu smireni dublja i snažnija, čak i od onih koji su bili vaspitani u religioznim tradicijama, poput Izraelaca. Kapetan, iako rimski vođa, u svojoj skromnosti i poniznosti pokazuje kako vera nije vezana samo za spoljašnje okolnosti, već se razvija iznutra, kroz smirenje i otvaranje srca prema Božijoj volji.
On takođe ističe da je vera skriveni put, koji nije lako objasniti, ali je jasno da je odgovor na nju u sklonosti duše da se pokori Božijem planu, kroz smirenost uma i srca. Oni koji ne veruju, smatra Sveti Teofan, nisu bez odgovornosti za svoje neverovanje; njihovo srce nije spremno da primi ovaj dar jer je ispunjeno gordošću i otporom.
Ova misao nas podseća da vera nije samo intelektualno prihvatanje, već duboko duhovno iskustvo koje zahteva smirenost, poniznost i otvorenost prema milosti Božijoj. Svi mi, prema tome, treba da težimo unutrašnjem smirenju, kako bismo mogli da primimo dar vere, koji je najdragoceniji poklon od Boga.
"Kakva je samo svetla ličnost kapetan! Kako je on došao do vere kojom je prevazišao sve Izrailjce, koji su vaspitani na Otkrivenju, proroštvima i čudesima (Lk.7,2-10)? Jevanđelje ne kaže kako, već samo opisuje njegovu veru i navodi Gospodnju pohvalu. Put vere je tajni, sakriveni put. Ko sebi samome može da objasni kako se u srcu slažu ubeđenja vere? Bolje od svih objašnjava sveti apostol, nazivajući veru darom Božijim. Vera zaista jeste Božiji dar. Međutim, neverujući nisu bez odgovornosti za svoje neverovanje. Ako nisu bez odgovornosti, znači da su sami krivi što im se taj dar ne daje. Nema prijemnika za njega, pa se i ne daje. On nema čime da se primi. U takvom slučaju davati bilo bi isto što i trošiti u prazno. Nije lako odrediti kako duša postaje sposobna da primi dar vere. Kod kapetana je vidno krajnje smirenje, bez obzira što je bio čovek na vlasti, sa vrlinama i razuman. Zar nije, uopšte uzev, smirenje vrlina koja privlači veliku milost pružanja vere? Tome se ne treba čuditi. Uostalom, svi znamo da su oni koji ne veruju gordog duha, i da vera iznad svega zahteva da se um pokori pod njeno igo".
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja. Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
Sveti Teofan naglašava da nije dovoljno samo govoriti o Hristu kao o velikom učitelju ili moralnom vođi. Pravo ispovedanje vere podrazumeva priznanje Hrista kao Božijeg Sina, koji je, po Očevoj volji, došao u svet, uzeo ljudsku prirodu i svojom smrću na krstu pomirio čoveka sa Bogom. Ako neko ne ispoveda Hrista kao Sina Božijeg, on u stvari ne ispoveda ni Boga, jer Otac i Sin nisu razdvojeni, niti je moguće imati istinsku veru u Boga bez priznanja Hrista. Sveti Teofan takođe upozorava da je verovanje u Boga bez ispovedanja Hrista jednako kao i verovanje u lažne bogove.
