Ljudi obično na provokacije odgovaraju žustro i besno, ali svetitelj kaže da je to i najmanje delotvorno.
Svi se nekada nađemo u situaciji da nas neko provocira - na poslu, u školi, pa čak i u sopstvenoj porodici.
Takvi trenuci znaju toliko da nas iznerviraju da često ne samo da dolazimo u iskušenje da učinimo nešto nepromišljeno već ponekad zaista to i uradimo.
Upravo zato vredi čuti mudre savete Svetog Serafima Soboljeva, koji vrlo praktično objašnjava kako da u takvim situacijama sačuvamo ono najvažnije - duševni mir.
Svetitelj nas najpre upozorava da se klonimo ogovaranja, osuđivanja i klevete:
- Nemoj učestvovati ni u kakvim klevetama, optužbama ili ogovaranjima… Ni zbog čega na svetu se nemoj baviti optuživanjem, klevetom i osudom, čak i u odnosu prema najvećim neprijateljima.
Ovakvo ponašanje ne samo da ne pomaže već i šteti jer, kako kaže, "krivicu onih koje osuđuješ i optužuješ uzimaš na sebe", pa zato treba da naučimo da "pokrivamo" druge da bi i nama samima Bog pokrio slabosti.
On naglašava da osuđivanje i vređanje nikada ne donose dobro:
- Sve dok ne zatvoriš usta svoja i ne prestaneš da osuđuješ i vređaš, nikada nećeš biti uspešan.
A kada nas neko povredi ili ponizi, najbolji odgovor je mir i krotkost jer to umanjuje i našu i tuđu štetu:
- Krotko i hrišćansko ponašanje predstavlja jedini odgovor koji će doneti najmanju uznemirenost i štetu i tebi i tvojim bližnjima.
Kada nas drugi huškaju ili provociraju, često poželimo da reagujemo naglo i burno, ali svetitelj savetuje da se ne upuštamo u "tuču kao glupi petao" jer iz takvih sukoba izlazimo povređeni, i telesno i duhovno:
- Iz tuče može da izađeš s krvavom krestom… i možeš i poginuti.
On takođe podseća da se uvrede uvek vraćaju onome ko ih izgovara:
- Uvrede koje upućuješ drugima će se vratiti… pasti na tvoju glavu.
Zato, ako treba da odgovorimo, neka to bude učtivo, dostojanstveno i bez nepristojnosti jer vikom i uvredama samo pokazujemo sopstvenu slabost. Svetitelj kaže da, ako želimo da budemo nalik Hristu, treba da trpimo poniženja s mirom:
- Ako želiš da budeš sličan onome koji je rođen u jaslama, dužan si da spokojno trpiš poniženja.
Jedno od najjačih oružja protiv provokacija jeste - ćutanje:
- Onome što te posebno snažno razdražuje, suprotstavi jednostavno i svepobedno ćutanje.
Ako osetimo da nas nešto uznemirava, da želimo da kažemo nešto oštro ili ako nas provociraju, svetitelj savetuje da se naoružamo strpljivim ćutanjem ili da se sklonimo iz situacije:
- Ćutanje i bekstvo su nam dati upravo za takve slučajeve.
Svako može da ćuti kada je miran, ali "pobedonosno ćutanje je ono koje se pokazuje onda kada ti se daje prilika da govoriš".
Na kraju, kada neko pokušava da nas isprovocira postavljanjem neprijatnih, oštrih pitanja, svetitelj savetuje jednostavan, razuman odgovor:
- Kada te budu nešto ispitivali… s ciljem da te isprovociraju, uvek uzvrati sa: "Zašto pitate?"
Hrišćansko učenje jasno naglašava da je osuda greh, jer jedini pravi sudija svih ljudskih dela je Bog.
Ad je bio pun revnitelja. A zašto? Zato što su osuđivali, i nisu imali saosećanja za druge ljude, isticao je starac Konstantin Abhazijski,
Umesto osvete i uzvraćanja, vernik je pozvan da trpi, da ne uzvraća zlom na zlo i da se seti sopstvene prolaznosti.
Onaj ko želi da sačuva mir u duši, mora naučiti da se udalji od svake nečiste reči i da sačuva svoje srce od otrova podsmeha.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Poštanska marka na kojoj je ikona Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, kao most između istorije, umetnosti i savremenog života.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Otac Nektarije kaža da Bog sve vidi i sve zna.
Kleveta razara odnose među ljudima, unosi razdor u zajednicu i udaljava čoveka od Boga, jer se temelji na laži, a laž je, kako uči Crkva, izvor zla.
Pravoslavlje poziva da u svakom čoveku vidimo ikonu Božju, da pokušamo da razumemo, a ne da sudimo.
Sveti Jovan Zlatoust, Sveti Vasilije Veliki i drugi duhovni učitelji otkrivaju zašto je kleveta bolna, ali i kako strpljivo podnošenje nepravde donosi duhovnu snagu i veliku nagradu.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
