Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Nedelju slepoga, šestu nedelju po Vaskrsu, posvećenu jednom od najpotresnijih i najdubljih jevanđeljskih čuda – isceljenju čoveka slepog od rođenja. Ovaj događaj, opisan u Jevanđelju po Jovanu (9, 1–38), zauzima posebno mesto u bogoslužbenom životu Crkve jer ne govori samo o telesnom progledanju već i o duhovnom prosvetljenju čoveka.
Nedelja slepoga dolazi u danima kada vaskršnja radost još snažno odjekuje pravoslavnim hramovima. Crkva upravo kroz ovo čudo pokazuje da Vaskrsenje Hristovo nije samo istorijski događaj već trajni izvor svetlosti i života za čitav svet. Zato se u bogoslužbenim pesmama naglašava da je Hristos „Svetlodavac“, onaj koji je „trećega dana zasijao iz groba i obasjao zemlju svojim Vaskrsenjem“.
U središtu današnjeg prazničnog sećanja nalazi se čovek koji nikada nije video svet. Jevanđelje svedoči da Hristos nije samo izlečio bolestan organ već je čoveku, koji je od rođenja živeo u tami, darovao potpuno novi život. Uzimajući blato i mešajući ga sa svojom pljuvačkom, Spasitelj simbolično obnavlja čin stvaranja čoveka, podsećajući na reči iz Prve knjige Mojsijeve: „Gospod Bog stvori čoveka od praha zemaljskog“.
Pre nego što će slepome vratiti vid, Hristos izgovara reči koje i danas predstavljaju jednu od ključnih poruka hrišćanske vere:
„Dok sam u svetu, Svetlost sam svetu.“
Crkveni oci upravo u tome vide suštinu praznika – Hristos ne donosi samo fizičku svetlost već čoveka izvodi iz tame greha, straha i beznađa. Zato bogosluženje Nedelje slepoga snažno povezuje ovo čudo sa tajnom Vaskrsenja.
U hramovima se danas pevaju stihovi koji vekovima podsećaju vernike na ovu istinu:
„Gospode, čoveku slepom od rođenja,
vid si obnovio rekavši mu:
‘Idi, umij oči da bi mogao gledati
i slaviti moje Božanstvo’.“
Posebnu simboliku ima i Siloamska banja, mesto gde Hristos šalje slepog čoveka da se umije. U pravoslavnom tumačenju, ovaj događaj predstavlja praobraz svete Tajne krštenja. Kao što slepi nakon umivanja progledava, tako i čovek kroz krštenje izlazi iz tame u novi život.
Za razliku od isceljenja raslabljenog u banji Vitezdi, gde Hristos isceljuje samom svojom rečju, ovde čovek učestvuje u sopstvenom ozdravljenju – odlazi, umiva se i vraća progledao. Time Crkva ukazuje na važnost čovekovog slobodnog odgovora na Božiji poziv.
Nedelja slepoga otvara i jedno od najtežih pitanja ljudskog postojanja, pitanje patnje. Kada učenici pitaju Isusa: „Ko sagraši, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep?“, oni zapravo izgovaraju isto pitanje koje ljudi postavljaju vekovima, suočeni sa bolešću, nesrećom i stradanjem.
Hristov odgovor ruši uobičajeno ljudsko poimanje kazne i krivice: „Ne sagraši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu.“
Pravoslavna tradicija upravo u ovom odgovoru vidi poziv na saosećanje, a ne na osuđivanje. Umesto traženja krivca za tuđu nesreću, vernici se pozivaju na delatnu ljubav, pomoć i milosrđe prema svakom čoveku koji strada.
Zato se u propovedima ove nedelje često pominje i starozavetni Jov, pravednik koji je stradao iako nije bio kriv. Njegova vera u Boga, uprkos patnji, postaje slika čovekove nade da zlo nema poslednju reč.
Bogoslužbeni tekstovi Nedelje slepoga posebno snažno govore o unutrašnjem prosvetljenju čoveka:
„Hriste Bože naš, Sunce Pravde,
Ti si dvostruko prosvetlio slepoga…
Prosvetlio si, takođe, oči našeg srca
i učinio nas sinovima svetlosti.“
Upravo zbog toga ovaj dan u pravoslavlju nije samo uspomena na jedno davno čudo već podsećanje da čovek i danas može progledati verom, ljubavlju i nadom. U vremenu prepunom duhovne zbunjenosti, Crkva poručuje da je istinska svetlost moguća samo u susretu sa Hristom, kojeg Jevanđelje naziva Svetlošću sveta.
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
Kada se duhovna disciplina sudari sa užurbanošću jutra i iscrpljenošću večeri, rešenje ne dolazi iz strožeg pravila, već iz jednostavne misli koja, prema protojereju Andreju Tkačovu, vraća čoveka suštini vere i oslobađa ga krivice i sujete.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 5. sedmice po Vaskrsu otvara pitanje zašto se Božje lice nekome otkriva kao dugotrajna čežnja, a nekome kao neposredan susret.
Prema tumačenju Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, apostol Pavle ne govori o simbolici, već o stvarnom stanju čoveka koji bez Hristove svetlosti ostaje "bez života".
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
