Sveti Teofan u svojoj misli za 20. čertvrtak po Pedesetnici ukazuje na dublji smisao pitanja koje je postavio Sveti Jovan Preteča, kao i na način na koji Gospod odgovara na iskreno traženje istine. U njegovom tumačenju, važno je shvatiti da Jovan nije postavio pitanje iz neznanja, već iz želje da pomogne svojim učenicima da spoznaju istinu o Hristu. On je, naime, znao ko je Isus, ali je želeo da i njegovi sledbenici to prepoznaju i potvrde.
Kada učenici pitaju Isusa: "Da li si ti onaj što će doći, ili drugoga da čekamo?“, oni nisu postavljali pitanje iz površne znatiželje, već iz duboke želje da dođu do istine. Isus im nije direktno odgovorio rečima, već je ukazao na svoja dela, na lečenja, na činjenje čuda i oslobađanje od demona, čime je pokazao svoju božansku prirodu. Ova dela nisu bila samo vanjski znakovi, već su govorila sama za sebe; ona su bila očigledan dokaz božanske moći koja deluje kroz Isusa.
Sveti Teofan objašnjava da, kada neko iskreno traži istinu, ta istina se otkriva sama po sebi, kroz iskustvo i delovanje Božije. Takva osoba neće imati potrebu da postavlja dodatna pitanja, jer će istina postati očigledna i neupitna kroz iskustvo susreta s Božijim delovanjem. On naglašava da opitno iskustvo, lično susretanje s Božjom silom, ima sposobnost da umiri sve sumnje i pitanja, jer istina nije nešto što se samo intelektualno razmatra, već nešto što se doživljava i spoznaje u dubokom srcu.
S druge strane, on upozorava da oni koji već imaju čvrstu odlučnost da ne veruju, koji traže opravdanje za svoju neveru, neće biti zadovoljni ni sa najjasnijim dokazima ili ukazanjima. Za njih, čak i očigledna čuda i božanske manifestacije neće biti dovoljni da prevaziđu sumnju, jer će oni uvek naći način da opravdaju svoje neverje, čak i na temelju najsitnijih i neosnovanih argumenata.
"Sveti Jovan Preteča šalje svoje učenike da pitaju Gospoda: Da li je On Onaj što će doći ili drugoga da čekaju? (Lk.7,19). On nije pitao radi sebe, budući da je, kao obavešten sa neba, tačno znao ko je Isus Hristos. Pitao je radi učenika. Učenici su, pak, tražili rešenje tog pitanja ne iz ljubopitljivosti, nego iz iskrene želje da saznaju istinu. Takvima nema potrebe da se mnogo govori. Gospod im i nije govorio, nego je samo ukazao na ono što je tom prilikom učinio. Božanstvena dela su svedočila o Njegovom Božanstvu. To je bilo tako očigledno, da oni koji su došli sa pitanjem, više nisu postavljali pitanja. Tako je uvek. Sila Božija živi u Crkvi. Onaj ko iskreno traži istinu, odmah će je doživeti i uveriti se u nju. To opitno osvedočenje čini kraj svim pitanjima i savršeno umiruje. Onome ko neće da veruje i ko u Crkvi i Hrišćanstvu počne da, umesto osnove vere, traži povode za opravdanje svoga neverja, nikakva ukazanja neće izgledati zadovoljavajuća. On će svoje neverje da smatra osnovanim, makar njegove osnove bile ništavne i zasnivale se na sitnicama. To hoće njegovo srce – i zbog toga sve kod njega može da prođe".
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno.
Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
Sveti Teofan nas u svojoj misli za 20. utorak po Pedesetnici podseća na duboku mudrost koja se krije u rečima "Ne sudite, opraštajte, dajte“. Često se čini da gubimo kada ne sudimo, ne zadržavamo uvrede i ne čuvamo za sebe, ali istina je drugačija. Ove vrednosti donose neprocenjive dobitke. Sveti Teofan ukazuje da se, ukoliko ne sudimo drugima, ni nama neće suditi. Oproštajem oslobađamo sebe, a onaj ko daje, uvek će primiti više. Iako se ovaj dobitak možda ne vidi odmah, on dolazi u trenutku kada nam je najpotrebniji – kada osećamo potrebu za razumevanjem, ljubavlju i podrškom.
