Kako će se radovati onaj ko je iskreno delio i opraštao, kada se suoči s nečim što ne može kupiti! Suprotno tome, onaj ko nije znao da iskoristi ovu priliku, na kraju će žaliti zbog propuštenog. Sve ima svoje vreme, a ono što sada može izgledati kao gubitak, zapravo je ulaganje u budućnost.
Sveti Teofan nas podstiče da verujemo u božanske vrednosti i da se oslonimo na njih. Kao što ruska poslovica kaže, bacite hleb i so iza sebe, i oni će se vratiti. U ovom davanju ne gubimo, već stavljamo sve u Božje ruke, gde je svaka investicija sigurna. Ovaj proces zahteva veru i nadu, ali nagrada će sigurno doći.
Učimo od Svetog Teofana da je prava sreća u sposobnosti da delimo, opraštamo i ne sudimo. Kada sledimo ovu mudrost, otvaramo vrata za blagoslove koji dolaze s neba.
"Ne sudite, opraštajte, dajte“… (Lk.6,30-38) – na prvi pogled sve sam gubitak, i niotkuda dobitak. Međutim, evo šta se obećava: ako ne budeš osuđivao, i tebe neće osuditi; ako budeš opraštao i tebi će se oprostiti; ako budeš davao, i tebi će se dati. Sada taj dobitak nije vidljiv, ali će nesumnjivo doći onome koji od srca učini ukazana lišavanja. Doći će, naime, u čas kada se više od svega bude osećala potreba za neosuđenošću i oproštajem. Kako će se samo on tada obradovati, iznenada se udostojivši takvih blaga, i to, naočigled, ni zbog čega! I obratno, kako će žaliti i tugovati onaj koji u svoje vreme nije umeo umesno da iskoristi svoje nasleđe! Tada bi on sve da oprosti i da sve razda. Međutim, već je kasno. Sve, naime, ima svoje vreme. Ne žure svi za takvom dobiti, koja dolazi pravo u ruke, premda gotovo uvek posle gubitka. Baci, po ruskoj poslovici, hleb i so iza sebe, i oni će se obresti ispred tebe. Vid delovanja u pokazanim slučajevima zaista liči na bacanje. Međutim, tu se ne baca u propast, nego u ruke Božije. A u tim rukama je sigurno očuvanje. I dobijanje iz njih je nesumnjivo. Samo dodaj veru i nadu".
Sveti Teofan naglašava da se bez Božje pomoći teško postiže stvarni uspeh, i to ne samo u duhovnom smislu, već i u svakodnevnom životu. Kada se oslanjamo samo na sopstvene snage, često se suočavamo sa neuspehom. Međutim, kada se povežemo s Gospodom i tražimo Njegovu pomoć, naš trud može doneti plodove. On takođe upozorava na opasnost od spoljašnjeg izgleda dobrih dela koja, bez Božje blagoslova, ne nose pravu vrednost. U suštini, on poziva ljude da prepoznaju značaj duhovne povezanosti s Bogom kako bi njihov trud imao stvarnu težinu i smisao.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
U svojoj misli za 19. subotu po Pedesetnici, Sveti Teofan naglašava duboku povezanost između opraštanja grehova i isceljenja. Kroz događaj iz Lukinog evanđelja, kada Isus Hristos oprašta grehe uzetome pre nego što ga isceljuje, ilustrira tu povezanost. Sveti Teofan objašnjava da opraštanje grehova predstavlja unutrašnje, duhovno čudo, dok je isceljenje fizičko čudo koje se dešava na spoljašnjem planu. Ova dva aspekta – duhovno i fizičko – nisu odvojena, već se nadopunjuju.
Sveti Teofan nas poziva da razvijemo saosećanje, što znači ne samo razumeti, već i proživeti iskustva drugih. Kada to postignemo, srce nam postaje vodič, a delovanje prema drugima postaje prirodno.
Međutim, na ovom putu često se susrećemo s egoizmom, koji nas vraća u samoću. U tim trenucima, zaboravljamo na druge i njihove potrebe. Sveti Teofan nas upozorava da ako u srcu dominira samo naše "ja“, ne možemo očekivati istinsku dobrobit ni za sebe ni za druge.
