Sveti Teofan u svojoj misli za petak 21. po Pedesetnici ukazuje na duboko duhovno značenje čudesnog nasićenja naroda u pustinji, događaja koji je opisan u Evanđelju po Luki (Lk. 9, 12-17), kao prefiguraciju Svetog pričešća. Prema Svetom Teofanu, trenutak kada je Isus Hristos hranio narod u pustinji nije samo bio fizičko čudo, već je imao i duhovnu simboliku koja se odnosi na način na koji Gospod ispunjava duhovne potrebe verujućih kroz Svetu tajnu pričešća.
U toj sceni, Gospod sedi odvojeno od naroda, dok su vernici podeljeni u grupe i apostoli posreduju, prenoseći im hleb. Ova podela naroda na grupe podseća nas na način na koji je crkva kroz vekove organizovana – vernici su podeljeni u parohije i zajednice, u kojima apostolskim naslednicima, sveštenicima, Gospod daje zadatak da deli svoje Telo i Krv. Sveti Teofan naglašava da su ove reči, "Podajte im vi neka jedu", i danas upućene sveštenicima, koji posreduju u toj božanskoj hranidbi.
Sveti Teofan takođe ističe da je verujući narod uvek bio pozvan da se priprema za pristupanje božjim tajnama kroz post, molitvu i traženje isceljenja od grehova. Ovaj proces, koji je započeo sa Gospodom na zemlji, traje kroz celu istoriju crkve i neće se završiti ni u večnosti, jer će u budućem veku postojati posebna, duhovna vrsta pričešća, kako je obećao Gospod, kroz "skrivenu manu" i "drvo života".
Priča o pričešću je, dakle, mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
"Čudesno nasićenje naroda u pustinji je slika nasićenja verujućih Svetim Pričešćem, tj. prečistim Telom i prečistom Krvlju Gospoda (Lk.9,12-17). Gospod sedi odvojeno. Narod je podeljen na skupine, a apostoli posreduju, primaju hleb i razdaju. Tako je i sada: verujući su svi podeljeni na skupine – u male pojedinačne crkve u kojima Gospod, nevidljivo prisustvujući, razdaje svoje Telo i Krv preko apostolskih prejemnika. Kao nekada apostolima, On i sada njihovim prejemnicima govori: Podajte im vi neka jedu. Kao nekada, tako i sada verujući narod neodstupno stoji pred Gospodom u postu, slušanju reči, molitvenom traženju isceljenja od grehova, pripremi za pristupanje Božanstvenim Tajnama. Započeta sa javljanjem Gospoda, tajna se produžava do sada i produžavaće se do kraja veka. I u budućem veku će postojati Pričest svoje vrste, budući da je Gospod obećao da će dati da se jede od skrivene mane i od drveta života (Otk.2,7; 17). I u zemaljskom raju je za praroditelje bila ustrojena tajanstvena Pričest – okušanje od drveta života. U starozavetnoj crkvi nju je simvolizovalo jedenje pashalnog jagnjeta. Na taj način, tajanstvena Pričest je započela sa rodom ljudskim, trajala i trajaće s njim u večne vekove, u raznim vidovima, ali sa jednim značenjem – najtešnjeg opštenja sa Gospodom. Jer, u njemu beše život i život beše svetlost ljudima (Jn.1,4). Sazdanima po obrazu Božijem i priliči da budu u takvom opštenju sa Onim koji je sjaj slave i obličje bića Očevog (Jev.1,3)".
On ističe da pravi molitvenici često ne primećuju prolaz vremena jer ih molitveni žar obuzima, a umirenje duše koje proističe iz bdenja donosi trajne plodove. Iako je bdenje naporno, Sveti Teofan naglašava njegovu vrednost, jer smiruje telo i pomaže duhovnom razvoju. Umesto da nas san uspava, bdenje nas aktivira i čini bržima u delima dobra. Sveti Teofan nas poziva da kroz trud i odricanje učimo telo da služi duhu, osnažujući tako našu duhovnost i približavajući nas Bogu. Ova poruka je podsticaj svima koji teže duhovnom napretku da prihvate bdenje kao sredstvo koje ne samo da donosi unutrašnji mir, već i jača našu sposobnost da delujemo sa ljubavlju i revnošću.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan upućuje na protivrečnosti u ljudskom ponašanju, koje se ogledaju u tome da ljudi, iako svesni postojanja zla i greha, odbacuju istinu i biraju put samouništenja. Zanimljivo je i to što ljudi koji ne veruju, kao i oni koji su "strastoljupci", često odbacuju postojanje Satane i nečistih duhova, što je samo još jedno iskušenje koje dolazi od tame – to su, kako Sveti Teofan kaže, "nečisti duhovi“ koji obmanjuju ljude i šire mračnu, zabludnu filozofiju o svetu. Sveti Teofan tako upozorava na opasnost odbacivanja vere i duhovnih istina, naglašavajući da, iako ljudski um može biti obmanut, istina je uvek prisutna.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
