Sveti Teofan Zatvornik, duboko zabrinut zbog težnje ljudi da uvek traže nešto novo i atraktivno, u svojoj misli za 21. četvrtak po Pedesetnici upozorava na opasnost od ljubopitljivosti, koja ne vodi ka spasenju, već ka lažnim konstrukcijama uma.
Ova misao Svetog Teofana može se povezati sa tekstom iz Jevanđelja po Luki (9, 9), u kojem Irod, čuvši o delima Hrista Spasitelja, izražava svoju radoznalost: "Jovana ja posekoh; ali ko je taj? I nastojaše da ga vidi.“ Irod nije tražio Hrista iz vere, već iz puste radoznalosti, koja nije utemeljena u istinskoj potrazi za istinom. Sveti Teofan ukazuje da ljubopitljivost nije ništa drugo nego "golicanje uma“, koje nije zainteresovano za istinu, već za novost, pa čak i za ono što je samo atraktivno, a ne suštinsko.
Ljubopitljivost se ne zadovoljava samo istinom, već traži nešto više - novu i uzbudljivu ideju, koja često biva samo privid istine. Ove "novine“ postaju zamke koje odvode um od stvarne istine Božije. U današnjem svetu, svetli primer za to može biti opasan trend prekomernog teorijskog preispitivanja u nauci i filozofiji, koji je često udaljen od temeljne i jednostavne istine o postanku sveta, koja je izrečena u Svetom pismu: "Reče i postade; zapovedi i sazda se.“
Sveti Teofan kritikuje teoretske konstrukcije koje ne služe stvarnoj istini, već služe egoističnim težnjama ljudi da "izmislimo“ nešto novo, čak i kada je to u suprotnosti sa stvarnom Božijom istinom. On nas poziva da se setimo da je istina Božija prosta i jasna, bez obzira na to koliko sofisticirane i zamršene bile ljudske ideje i teorije.
"Čuvši o delima Hrista Spasitelja, Irod je govorio: Jovana ja posekoh; ali ko je taj? I nastojaše da ga vidi (Lk.9,9). Želeo je da ga vidi i tražaše priliku, ali se ne udostoji, jer je tražio iz puste ljubopitljivosti, a ne radi vere i spasenja. Ljubopitljivost je golicanje uma. Njoj nije draga istina nego novost, posebno atraktivna novost. Zbog toga se ona često ne zadovoljava samom istinom, već u njoj traži nešto posebno. Izmislivši ga, ona se na njemu zaustavlja i druge privlači njemu. Istina se ostavlja pozadi, a napred se stavlja lična dosetka. U naše dane tako praktikuje nemački um. Nemci su opsednuti željom za izmišljanjem. Svu oblast istine Božije kao maglom su prekrili svojim dosetkama. Uzmite dogmate, učenje o naravstvenosti, istoriju, reč Božiju – sve su tako pretrpali dosetkama, da se do istine Božije teško može doći. A, ustvari, baš te dosetke njih interesuju, kao i one koji su jedne nastrojenosti sa njima. Istina Božija je prosta! Zar će gordi um da se zanima sa njom? On će radije svoje da izmisli. To je atraktivno, iako pusto i slabo kao zamka od paučine. Da je tako, možete se uveriti na novim teorijama o postanku sveta. One liče na buncanje spavača ili pijanca. A kako se samo čine dobrim svojim pronalazačima! Koliko se tu samo gubi snage i vremena – i sve uzalud! Međutim, delo se izvršilo veoma prosto: Reče i postade, zapovedi i sazda se. Bolje rešenje od ovog niko neće izmisliti".
Sveti Teofan u svojoj misli za 19. sredu po Pedesetnici, kroz reči Gospodnje, podseća nas na važnost ravnoteže i pravog trenutka u svemu što radimo. Kada kaže "Svatovima ne priliči da poste dok je ženik sa njima“ (Lk. 5,34), ističe da među vrline i podvige treba uneti smisao i pravu meru. U našim životima često se susrećemo s iskušenjima da delamo van vremena i prostora koji nam je dodeljen. Međutim, neblagovremena dela, iako mogu delovati plemenito, gube svoju vrednost ako nisu u skladu s trenutkom. Gospod je stvorio svet u ravnoteži i skladu, pozivajući nas da i mi težimo harmoniji u svojim delima.
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Sveti Teofan naglašava da su dela uvek odraz stanja srca. Ako srce nije u potpunosti okrenuto Bogu, naša dela neće odražavati njegovu volju. Reči koje izgovaramo moraju biti u skladu s onim što stvarno osećamo i činimo. Ako u srcu zaista verujemo da je Bog naš Gospod, onda će to biti očigledno u svim našim postupcima. Verovanje u Boga podrazumeva spremnost da se živimo u skladu sa njegovim zapovestima. Sveti Teofan nas podseća da nije dovoljno samo izgovarati Božje ime, već da to mora biti iskreno, iz dubine srca.
Sveti Teofan nas upozorava na duboku unutrašnju dilemu: pokajanje nije samo izgovaranje reči, već istinska promena srca i života. Grešnik ne treba da se zadovolji samo spoljašnjim postupcima i obredima, već mora u svom srcu nositi osećanje grešnosti. Iako se trudimo da živimo pravedno, i dok činimo dobra dela, uvek treba da budemo svesni svojih slabosti i nesavršenosti. Ovo osećanje grešnosti nije samo intelektualna spoznaja, već duboko duhovno iskustvo koje nas vodi ka istinskoj pokori.
