Sveta Teofan, u svojoj misli za 22. nedelju po Pedesetnici ukazuje na duboku istinu o važnosti života prema Božjem otkrivenju i o nepopravljivosti stanja onih koji su živeli u grehu.
On koristi priču o bogatašu i Lazaru iz Evanđelja, kako bi nas podsetio na to da oni koji nisu živeli ispravno na zemlji, iako će se u trenutku smrti suočiti s istinom i zabludama svog života, ne mogu da se spasu. Oči im se otvore, shvate istinu, ali ne mogu ništa da promene.
Sveti Teofan naglašava da ni Božje otkrivenje, ni vaskrsenje mrtvih neće pomoći onima koji nisu želeli da veruju dok su živeli, jer za istinsko razumevanje i spasenje potrebno je da čovek bude otvoren prema istini dok je još živ.
On nas poziva da ne čekamo trenutak kada bude kasno, već da već sada prihvatimo Božje učenje i živimo po Njegovom otkrivenju, jer, kako kaže, "nećemo dopasti na mesto bogataša" ako se trudimo da živimo ispravno.
Sveti Teofan nam jasno poručuje da je istina koja nas vodi na put spasenja upravo u Božjem otkrivenju, koje treba ozbiljno shvatiti i ugraditi u naš svakodnevni život, jer nije dovoljno samo da budemo "dobri" prema svojim običnim vrednostima, već moramo težiti životu usklađenom s Božjom voljom.
"Priča o bogatašu i Lazaru pokazuje da će se oni koji nisu živeli kako treba, iznenada otrezniti, premda im neće biti moguće da poprave svoj položaj. Njihove oči će se otvoriti i oni će jasno videti u čemu je istina. Setivši se da je na zemlji mnogo slepih, sličnih njima, oni će želeti da neko od umrlih bude poslan da ih uveri da treba živeti i stvari razumevati po ukazanju Otkrivenja Gospodnjeg. Međutim, i u tome će biti odbijeni zato što je za one koji žele da znaju istinu dovoljno samo Otkrivenje. Za one, pak, koji ne žele i ne vole istinu, ni samo vaskrsenje mrtvoga neće biti ubedljivo (Lk.16,19-31). Osećanje ovog bogataša iz priče nasigurno dele svi koji odlaze odavde. Po tamošnjem ubeđenju (koje će biti ubeđenje svih nas), jedinstveno rukovodstvo na putu života jeste Otkrivenje Gospodnje. Međutim, za mnoge će tamo biti kasno za takvo ubeđenje. Ono bi u ovom životu bilo dobro došlo, iako ga mnogi nemaju. Poverujemo, u krajnjem slučaju, svedočanstvu tamošnjih, prenoseći sebe u njihovo stanje. Oni koji se nalaze u mukama neće lagati. Žaleći nas, oni bi hteli da se otvore naše oči kako i mi ne bismo došli na mesto njihovog mučenja. O tom predmetu ne bismo smeli da govorimo, kao što, često, govorimo o običnim stvarima: „Može biti da će to nekako i da prođe“. Ne, to već neće proći bilo kako. Treba da imamo osnovano osvedočenje da nećemo dopasti na mesto bogataša".
Sveti Teofan nas podseća da je priča o pričešću mnogo dublja od same obredne radnje. Ona je u suštini poziv na najtešnje opštenje sa Gospodom, na zajedništvo sa njim, koje je početak i kraj našeg duhovnog života. Pričešće nas podseća da je sam Gospod izvor života, i da je to zajedništvo sa njim ono što nas istinski ispunjava i vodi ka spasenju. Ovaj proces nije samo istorijski događaj, već traje kroz sve vekove i biće prisutan u večnosti, jer je ta večna hranidba neophodna za duhovni život svih verujućih.
Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja. Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
Sveti Teofan naglašava da nije dovoljno samo govoriti o Hristu kao o velikom učitelju ili moralnom vođi. Pravo ispovedanje vere podrazumeva priznanje Hrista kao Božijeg Sina, koji je, po Očevoj volji, došao u svet, uzeo ljudsku prirodu i svojom smrću na krstu pomirio čoveka sa Bogom. Ako neko ne ispoveda Hrista kao Sina Božijeg, on u stvari ne ispoveda ni Boga, jer Otac i Sin nisu razdvojeni, niti je moguće imati istinsku veru u Boga bez priznanja Hrista. Sveti Teofan takođe upozorava da je verovanje u Boga bez ispovedanja Hrista jednako kao i verovanje u lažne bogove.
Kroz citat iz Evanđelja po Luki (Lk. 10, 11), Sveti Teofan podseća da Gospod svojim učenicima, koji su bili poslati da šire njegovu reč, naređuje da se, u slučaju da ih neko ne prihvati, otresu prašina sa svojih nogu i odu dalje. Poruka je jednostavna: "Mi ne dolazimo da bismo nešto dobili od vas, već da bismo vam doneli božiji mir i poziv na Božje carstvo. Ako to ne želite, nećemo se zadržavati.“ Ovaj postupak simbolizuje slobodu i nezavisnost od ljudi koji odbijaju Božiju poruku, ali istovremeno jasno ukazuje na ozbiljne posledice takvog stava. Sveti Teofan dalje upozorava da oni koji ne veruju ne mogu očekivati Božje snishođenje ni na ovom svetu ni na onom.
