Sveti Teofan u svojoj misli za 22. petak po Podesetnici ukazuje onima koji ne prihvataju Gospoda i Božiju poruku, na ozbiljnost života bez vere. On postavlja pitanje: "Da li će onima koji ne primaju Gospoda biti olakšano i na onom svetu, kao što im je možda bilo olakšano ovde na zemlji?“ Njegov odgovor je jasan: "Neće.“
Kroz citat iz Evanđelja po Luki (Lk. 10, 11), Sveti Teofan podseća da Gospod svojim učenicima, koji su bili poslati da šire njegovu reč, naređuje da se, u slučaju da ih neko ne prihvati, otresu prašina sa svojih nogu i odu dalje. Poruka je jednostavna: "Mi ne dolazimo da bismo nešto dobili od vas, već da bismo vam doneli božiji mir i poziv na Božje carstvo. Ako to ne želite, nećemo se zadržavati.“ Ovaj postupak simbolizuje slobodu i nezavisnost od ljudi koji odbijaju Božiju poruku, ali istovremeno jasno ukazuje na ozbiljne posledice takvog stava.
Sveti Teofan dalje upozorava da oni koji ne veruju ne mogu očekivati Božje snishođenje ni na ovom svetu ni na onom. Dok su ovde na zemlji, imali su slobodu da donesu svoju odluku, ali na kraju, kad dođe smrt, svi ljudi će se suočiti sa Božijim gnevom. On ističe da je "grozota gneva“ Božijeg tako strašna da je rečima ne može opisati, a mašta ne može ni da zamisli. Zatvoreni su za sve što je svetlo i dobro, iako bi, kaže, čak i uništenje bilo lakša opcija u odnosu na to što ih čeka.
"Da li će se onima koji ne primaju Gospoda i na onom svetu snishoditi, kao što im se snishodilo ovde na zemlji? Ne, neće. Šaljući sedamdesetoricu na propoved, Gospod je zapovedio da na raskrsnicama [mesta] gde ih ne prime govore: I prah što nam je prionuo od grada vašeg za noge naše, otresamo vam. Ali ovo znajte da vam se približilo Carstvo Božije (Lk.10,11). Drugim rečima: "Ništa nam vaše nije potrebno. Mi vam ne propovedamo iz koristoljublja, već radi objavljivanja mira i Carstva Božijeg. Nećete da prihvatite blago? Kako hoćete! Mi idemo dalje. Tako je zapoveđeno za sadašnje vreme. A šta za buduće? Sodomu će biti lakše u dan onaj negoli gradu tome (Lk.10,12)! Radi se, dakle, o tome da oni koji ne veruju, nemaju radi čega da se nadaju snishođenju Gospodnjem. Dok su ovde na zemlji, ostavljeno im je na volju. Međutim, kad dođe smrt, sva će se grozota "gneva“ Božijeg obrušiti na njih. Velika je nesreća naći se među nevernicima! Ni na zemlji im nije prijatno, budući da bez Boga i Gospoda Isusa Hrista, Spasitelja i Iskupitelja, sve izgleda mračno i neutešno. A tamo? Njihovo stanje se ni rečju ne može opisati, niti se uobraziljom može zamisliti. Utešnije bi bilo uništenje, ali ni ono neće biti omogućeno".
Sveti Teofan ističe da prava vrednost života nije u materijalnom blagostanju ili društvenoj počasti, već u duhovnom bogatstvu. On naglašava da je život ispunjen nevoljama i iskušenjima često put ka istinskoj utehi i slobodi od materijalnih zavisnosti. Prava sreća se ne nalazi u spoljašnjim bogatstvima, već u unutrašnjem miru i duhovnom ispunjenju. Kada se oslobodimo očaravajućih iluzija ovog sveta, možemo spoznati da su unutrašnje vrednosti, kao što su ljubav, saosećanje i vera, jedina istinska bogatstva. Sveti Teofan poziva svakoga da se prema materijalnim dobrima odnosi s oprezom, čak i kada ih ima, i da ih ne dozvoli da zasene duhovni put.
Ljubopitljivost se, kaže Sveti Teofan, ne zadovoljava samo istinom, već traži nešto više - novu i uzbudljivu ideju, koja često biva samo privid istine. Ove "novine“ postaju zamke koje odvode um od stvarne istine Božije. U današnjem svetu, svetli primer za to može biti opasan trend prekomernog teorijskog preispitivanja u nauci i filozofiji, koji je često udaljen od temeljne i jednostavne istine o postanku sveta, koja je izrečena u Svetom Pismu: "Reče i postade; zapovedi i sazda se.“ On nas poziva da se setimo da je istina Božija prosta i jasna, bez obzira na to koliko sofisticirane i zamršene bile ljudske ideje i teorije.
Sveti Teofan poziva na čuvanje apostolskog ispovedanja vere: Isus Hristos je jedini, ovaploćeni Sin Božiji, obećani Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. On nas podseća da, iako je istina o Hristu jasna i prepoznatljiva, svet je sklon zlu i laži, pa nije iznenađujuće što u društvu postoje mnoge zablude i iskrivljena tumačenja. Najjači deo poruke Svetog Teofana leži u njegovom pozivu na molitvu – molitvu za očuvanje svetlosti Hristove u svetu i za odgnanje tame lažnih učenja. On nas podseća da, iako je istina uvek bila i biće prisutna, iskušenja i zablude su tu, i mi se moramo truditi da ostanemo verni istinskoj veri, koja je temeljena na apostolskoj tradiciji i razumevanju.
Sveti Teofan naglašava da nije dovoljno samo govoriti o Hristu kao o velikom učitelju ili moralnom vođi. Pravo ispovedanje vere podrazumeva priznanje Hrista kao Božijeg Sina, koji je, po Očevoj volji, došao u svet, uzeo ljudsku prirodu i svojom smrću na krstu pomirio čoveka sa Bogom. Ako neko ne ispoveda Hrista kao Sina Božijeg, on u stvari ne ispoveda ni Boga, jer Otac i Sin nisu razdvojeni, niti je moguće imati istinsku veru u Boga bez priznanja Hrista. Sveti Teofan takođe upozorava da je verovanje u Boga bez ispovedanja Hrista jednako kao i verovanje u lažne bogove.
