Sveti Teofan u misli za 26. subotu po Pedesetnici poručuje da istinsko spasenje zahteva odlučnost i potpuno odricanje od svega što je nespojivo sa tim ciljem. On upozorava da je odlaganje promene, kao i pokušaj postepenog napuštanja loših navika, samo iluzija koja nas može zavarati. Takav pristup često vodi do toga da unutrašnja promena nikada ne nastane, iako spolja možemo delovati ispravno.
Sveti Teofan naglašava da je važno potpuno prekinuti sa svime što nas odvaja od Božijeg puta, bez izgovora i čekanja na "sutra". Svaka odlaganja samo iscrpljuju savest i otežavaju pravi duhovni napredak. Ljudi koji odlažu istinsku promenu, doći će u stanje u kojem će verovati da nisu učinili ništa loše, iako se zapravo nalaze u unutrašnjoj praznini.
Poruka Svetog Teofana je jasna: pravi put ka spasenju zahteva iskrenu i potpunu promenu života, bez izgovora i kompromisa. Samo tako možemo biti pripravljeni za Božije Carstvo.
"Nijedan koji je metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62). Tj. onaj ko misli da se spase, a osvrće se ka onom što je, radi spasenja, neophodno napustiti – u stvari se ne spasava i ne ide ka Carstvu Božijem. Potrebno je, međutim, odlučno prekinuti sa svim što je nespojivo sa delom spasenja. Oni koji su mislili o spasenju i sami su svesni toga, ali rastanak sa nekim navikama sve odlažu za sutra. Izgleda im suviše velika žrtva da odjednom sve napuste. Oni bi hteli da se od njih odvoje postepeno, kako drugima ništa ne bi padalo u oči. Međutim, ta namera se gotovo uvek proigra. Oni ustrojavaju spasonosne poretke, a raspoloženja srca ostaju ista kao i ranije. U prvo vreme je taj nesklad veoma upadljiv. Međutim, to „sutra“ i obećana promena savesti zatvaraju usta. Na taj način, sve od „sutra“ do „sutra“, savest se umara da jednako opominje, i najzad otpočinje sa ćutanjem. A onda dolaze misli da se može i ovako, da je moguće sve ostaviti kao što jeste. Ta misao polako jača i najzad se ustaljuje. Tako se dobija lice koje je spolja ispravno, ali ne i iznutra. To je okrečeni grob u očima Božijim. Najgore je to što je obraćenje takvih ljudi veoma teško, gotovo koliko i onih koji su okoreli u javnim gresima. A možda i teže… A njima se sve čini da to nije ništa."
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
Sveti Teofan ističe da Božje traganje nije samo fizičko pronalaženje onih koji su zalutali, jer Gospod zna sve, već je to poziv na slobodno pokajanje. Grešnici moraju sami da prepoznaju bezdan greha i da se vrate Bogu od svoje volje. Pokajanje nije nešto što se može nametnuti spolja, kroz zapovesti ili naredbe, već je to proces u kojem Gospod koristi sve okolnosti života – sve radosti i tugu, susrete i reči – kako bi nam pomogao da se urazumimo i prepoznamo ozbiljnost svog stanja. Međutim, Sveti Teofan upozorava da mnogi ljudi, uprkos Božjoj milosti, ostaju ravnodušni i ne prepoznaju poziv na obraćenje.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
