Sveti Teofan u misli za 27. sredu po Pedesetnici želi da istakne važnost prostog, iskrenog i potpuno posvećenog prihvatanja Božijeg Carstva, kakvo je to prihvatanje deteta. On podseća da vera nije nešto što se može dokučiti ili analizirati razumom, već nešto što treba da se prihvati s verom, srcem i poverenjem, bez previše razmišljanja ili analize.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri.
Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
U zaključku, Teofan upozorava da previše analize i "razumskog" pristupa veri može da nas udalji od istinske vere i onog što ona pruža. Poverenje, prostota i posvećenost su ključni za istinsko verovanje i život u veri.
"Koji ne primi Carstvo Božije kao dete neće ući u njega (Lk. 18,17). Kako ga, pak, primiti kao dete? Evo kako: u prostoti, punim srcem, bez premišljanja. Razumska analiza je neprimenjiva u oblasti vere. Ona može imati mesta samo u onome što joj prethodi. Kao što onaj koji vrši anatomski pregled razlaže telo do detalja, ali ne vidi život, tako i razum, ma koliko rasuđivao, ne može da shvati silu vere. Sama vera pruža sagledavanja koja je u potpunosti čine sposobnim da u celosti odgovara na sve potrebe naše prirode. Ona obavezuju svest, savest i srce da je prihvate. Oni je i prihvataju, i prihvativši je, neće više da se odvoje od nje. Isto se dešava sa onim ko okusi prijatnu i zdravu hranu: okusivši jednom, on zna da je ona hranljiva i ubraja je u red onih namirnica kojima se hrani. U tom ubeđenju hemija mu ne pomaže ni pre ni posle. Njegovo ubeđenje je zasnovano na ličnom iskustvu, koje je neposredno. Tako i onaj koji veruje istinitost vere poznaje neposredno. Sama vera u njega useljava nepokolebivo ubeđenje da je [reč o istinskoj] veri. Kako posle toga da bude još i razumna? Razumnost vere se i sastoji u tome što se neposredno zna da se radi o veri. Razum samo šteti stvari, hladeći veru i slabeći život po veri. I što je najteže – on se nadima i odbija blagodat Božiju. Time dovodi do najgoreg zla u hrišćanskom smislu".
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
Sveti Teofan ističe da Božje traganje nije samo fizičko pronalaženje onih koji su zalutali, jer Gospod zna sve, već je to poziv na slobodno pokajanje. Grešnici moraju sami da prepoznaju bezdan greha i da se vrate Bogu od svoje volje. Pokajanje nije nešto što se može nametnuti spolja, kroz zapovesti ili naredbe, već je to proces u kojem Gospod koristi sve okolnosti života – sve radosti i tugu, susrete i reči – kako bi nam pomogao da se urazumimo i prepoznamo ozbiljnost svog stanja. Međutim, Sveti Teofan upozorava da mnogi ljudi, uprkos Božjoj milosti, ostaju ravnodušni i ne prepoznaju poziv na obraćenje.
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
