Sveti Teofan u misli za 26. nedelju po Pedesetnci, ukazuje na duboku i univerzalnu istinu o istinskom bogatstvu i duhovnoj odgovornosti. On nas kroz priču o bogatašu iz Evanđelja po Luki (12,21), koji je mislio da je bogatstvo cilj života, ali je, na kraju, suočen sa smrću, ostao bez svega, podseća na to. Ova priča nosi snažnu poruku o prolaznosti zemaljskih dobara i opasnostima bogatstva koje se stiče bez Boga, samo za telesnu ugodu.
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio.
Sveti Teofan poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi. Onaj ko se bogati na ovaj način, zapravo privlači Božji blagoslov, jer se ne smatra gospodarem svojih dobara, već samo odgovornim upraviteljem, čiji je zadatak da koristi bogatstvo za dobro drugih.
Poruka svetog Teofana je jasna: pravi hrišćanin ne traži zemaljski užitak, već bogatstvo koje se stiče u skladu sa Božjom voljom, kroz deljenje, ljubav i brigu za druge, i na taj način se bogati u večnom životu.
"Ispričavši o bogatašu koji je nameravao samo da jede, pije i veseli se, a zatim bio poražen smrću, ne doživevši naslade koje je očekivao, Gospod je zaključio: Tako biva onome koji sebi teče blago, a ne bogati se Bogom (Lk.12,21). Takav udeo njih postiže. Oni koji se bogate bogozaboravom, misle samo o telesnim utehama. Oni, pak, koji žele da izbegnu taj gorki udeo, neka se potrude da ne stiču za sebe, već neka se bogate samo Bogom. Svo bogatstvo je od Boga. Ukoliko ga stekneš, posveti ga Bogu i proisteći će sveto bogatstvo. Sve viškove deli sa onima koji imaju potrebu. Tako ćeš vratiti Bogu ono što ti je dao. Ko daje bednome, Bogu daje. Onaj ko tako troši bogatstvo, istinski se bogati. Bogateći se dobrim delima, on se bogati radi Boga, sa namerom da mu ugodi; on se bogati Bogom, privlačeći Njegov blagoslov; on se bogati od Boga, koji vernoga u malome postavlja nad mnogim; on se bogati kod Boga, a ne sam za sebe, budući da sebe ne smatra gospodarem, nego samo pristavom i računovođom, čija se sva briga sastoji u tome da namiri sve koji mu dolaze sa potrebama. On se boji da bilo šta utroši na sebe samog, jer smatra da bi neispravno upotrebio imanje koje mu je povereno".
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Kada Hristos kaže: "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti?“, on zapravo ističe da je prosvetljenje (koje Teofan naziva "so“) korisno i blagotvorno samo dok je utemeljeno na Gospodnjem učenju. Ako se odstupi od tog temelja i počne prihvatati tuđa učenja, prosvetljenje gubi svoju snagu i postaje beskorisno, čak opasno. To prosvetljenje, koje bi trebalo da bude izvor istine i isceljenja, postaje "bljutavo“ – bezvredno, zaraženo zabludama i lažima, i počinje da deluje negativno, zarazno umesto isceljujuće. Sveti Teofan podseća da istorija potvrđuje ovu opasnost, jer su mnogi primeri pokazali kako su ljudi koji su skrenuli sa Hristovog učenja postali nosioci zabluda.
Sveti Teofan ističe da Božje traganje nije samo fizičko pronalaženje onih koji su zalutali, jer Gospod zna sve, već je to poziv na slobodno pokajanje. Grešnici moraju sami da prepoznaju bezdan greha i da se vrate Bogu od svoje volje. Pokajanje nije nešto što se može nametnuti spolja, kroz zapovesti ili naredbe, već je to proces u kojem Gospod koristi sve okolnosti života – sve radosti i tugu, susrete i reči – kako bi nam pomogao da se urazumimo i prepoznamo ozbiljnost svog stanja. Međutim, Sveti Teofan upozorava da mnogi ljudi, uprkos Božjoj milosti, ostaju ravnodušni i ne prepoznaju poziv na obraćenje.
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
