Sveti Teofan u misli za 27. petak po Pedesetnici kroz priču o deset kesa srebra (Lk. 19, 12-28), poručuje nam da život svakog čoveka nosi težinu izbora između poslušnosti Gospodu i odbacivanja njegove vlasti. Kroz ovaj tekst, Gospod nas poziva da se potčinimo Njegovoj volji, prihvatimo Njegovu vlast i služimo mu verno, kako bismo primili darove Svetog Duha.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Za one koji odbijaju Hristovu vlast, sud je neizbežan, a konačna odluka biće nepromenljiva. Stoga, Sveti Teofan nas poziva da budemo verni, da ne padnemo u neverje, već da u svakom trenutku života donosimo plodove vere, jer samo tada ćemo biti u stanju da nas Gospod postavi nad mnogim. Ove reči nas podsećaju na važnost ustrajnosti u veri i pozivaju nas na odgovorno življenje u Hristovom carstvu.
"Priča o deset kesa srebra izobražava čitavu istoriju čovečanstva do Drugog Hristovog dolaska (Lk.19,12-28). U njoj Gospod govori da kroz stradanja, smrt i Vaskrsenje ide ka Ocu nebeskom da primi carstvo nad čovečanstvom, koje je Njegovo očinsko nasleđe. Oni koji ostaju na zemlji, dele se na dve strane: na sluge koje su se potčinile Gospodu kroz poslušanje u veri, i na one koji, usled svog neverja, nisu hteli da ga imaju za cara i da mu služe. Onima koji Gospodu pristupaju sa verom i sa gotovošću da mu služe, daju se darovi Svetoga Duha u svetim tajnama. To su upravo kese srebra! Svaki verujući ih prima radi služenja u krugu drugih verujućih. Kada mu se pokore svi (voljni) iz roda ljudskog, On će opet doći kao Onaj koji je primio carstvo. Njegovo prvo delo tada će biti da sudi slugama, da vidi šta je ko stekao datom blagodaću. Zatim će da sledi sud i onima koji nisu hteli da ga imaju za cara, koji nisu poverovali, ili koji su otpali od vere. Zapečati te istine u svome umu i ne odvajaj svoju pažnju od njih. Jer, tada će da se donese odluka koja već neće moći da se izmeni. Beži od neverja. Međutim, nemoj ni verovati samo prazno, već prinosi i plodove vere. Našavši te vernim u malom, Gospod će te i nad mnogim postaviti".
Sveti Teofan naglašava da pravi hrišćanin ne bi trebalo da se bogati samo materijalnim stvarima, već da treba da traži bogatstvo koje dolazi od Boga. On nas poziva da, ukoliko steknemo bogatstvo, to učinimo sa svesti da je sve od Boga, i da ga posvetimo njegovoj službi. U stvari, istinsko bogatstvo je ono koje se deli sa potrebnima, jer je darivanje siromašnima način vraćanja Bogu onoga što nam je On poverio. On poziva na skromnost i odgovornost u upravljanju bogatstvom, ističući da pravi bogataš nije onaj koji akumulira materijalna dobra, već onaj koji se bogati dobrim delima, u službi Boga i ljudi.
Sveti Teofan objašnjava da "sačuvati život" znači stavljati svoje želje i udobnosti ispred Božjih zapovesti, dok "izgubiti život" znači potpuno se posvetiti Gospodu, ne žaleći sebe, čak ni u naporima koje nosi život u veri. On naglašava da je samožaljenje destruktivno, jer nas odvodi od ispunjavanja zapovesti i poziva na trpljenje i trud. Samožaljenje ometa našu spremnost da činimo dobra dela i ispunjavamo dužnosti koje su pred nama, bilo da su teške ili zahtevaju odricanja. Gospod nas poziva da, kroz trpljenje i odricanje, ne žalimo sebe, već da se potpuno predamo volji Božjoj.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno. Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
