Postoji trenutak u kojem Bog ne govori kroz reči, nego kroz lice čoveka koji stoji pred nama — gladan, bos, ponižen, tiho proseći. Taj trenutak je ispit srca. Ne pita nas koliko imamo, već koliko smo spremni da damo. Sveti Isak Sirin znao je da se vera ne meri molitvama, već rukom koja se pruži drugome u času potrebe.
Kada odbijemo siromaha, možda smo odbili samog Hrista
— Bog će dati, govore neki siromasima i prosjacima kada ovi dođu njima i zatraže šta god. Znaj da nerazumno postupaš ako tako činiš prema bratu koji je u bedi. Siromaha šalje tebi Bog, a ti, obratno, vraćaš ga Bogu ako mu kažeš: „Bog će dati“ — i otpustiš ga prazna kad imaš šta da mu daš. Bog će dati, nesumnjivo znaj, to što ti treba da daš. Bog daje siromahu, no hoće li On dati tebi Svoju milost, koja je tebi nesravnjeno potrebnija nego siromahu tvoja milostinja? Čoveka siromaha i koji pati pomoći će Bog, zato što On nikoga ne ostavlja. Ali ti, odašiljući od sebe siromaha i prosjaka, lišio si se časti koju ti Bog daje i udaljio si od sebe blagodat Njegovu — govorio je Sveti Isak Sirin.
Dati znači postati sličniji Bogu
Ova pouka nije samo o milostinji, već o pogledu na čoveka. Jer siromah nije stranac — on je poruka Božija upućena nama. Kad ga vratimo praznih ruku, možda smo odbili samog Hrista koji je došao da nas nauči saosećanju. Pravoslavlje nas uči da davanje nije gubitak, već način da srce postane sličnije Božijem.
Zato, kad sledeći put neko pokuca na tvoja vrata, ne pitaj se koliko možeš da daš — već koliko možeš da voliš. Jer Bog zaista daje, ali kroz one koji su spremni da budu Njegove ruke.
Ako zanemarimo prve duhovne rane koje nanosi zlo, pravoslavni svetac upozorava da nečastivi nastavljaju napade sve do poslednjeg daha – reči Svetog Jovana Zlatoustog mogu potpuno promeniti vaš pogled na veru i pokajanje.
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Ruski jeromonah sa prelaza XIX i XX veka podseća da galama i povišen ton otvaraju vrata duhovnim iskušenjima, dok tišina i smirenje jačaju unutrašnju snagu i približavaju nas Božijoj milosti.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Kada sumnjamo u sve što nas okružuje, od hrane koju jedemo do vazduha koji udišemo, reči Svetog Pajsija o veri i Božijoj zaštiti bude nadu i podsećaju nas da se istinska snaga nalazi u pouzdanju u Gospoda
Dok svet trči za trenutnim zadovoljstvima, ovaj veliki učitelj Crkve nas podseća da pravi plod dolazi samo onima koji strpljivo slede Božiji ritam i poštuju prirodni ritam duhovnog života.
