U vremenu kada se sve meri brzinom, a strpljenje se doživljava kao slabost, čovek lako zaboravi da duhovni život ima svoj ritam — tiši, dublji i sporiji od tempa svakodnevice. Kao što zemlja ne rađa plod u istom danu kada je seme posejano, tako i duša sazreva u svom, Božijem vremenu.
Sveti Jovan Lestvičnik, jedan od najvećih duhovnih učitelja Crkve, ostavio je iza sebe duboku i večnu pouku o strpljenju, unutrašnjem rastu i Božijem promislu. Njegove reči i danas odzvanjaju snagom istine — naročito u vremenu kada ljudi žele sve „odmah“ i kada se strpljenje doživljava kao slabost, a ne kao snaga.
Pouka Svetog Jovana Lestvičnika
— Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisiast (Ekl. 3,1 i d.). Ne tražimo, dakle, pre vremena ono što će doći u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnošću. Ne tražimo leta u zimu, ni žetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za žetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo računa, nećemo posle ni u odgovarajuće vreme dobiti ono što tom vremenu pripada — govorio je sveti Jovan Lestvičnik.
Strpljenje kao izvor duhovne snage
Ova pouka nije samo pesnički iskaz o protoku vremena — ona je duboka duhovna lekcija: čovek koji hoće da ubrza Božije delovanje, zapravo staje na put samom sebi. Kao što priroda ima svoj ritam, tako i duhovni život ima svoje vreme setve i svoje vreme žetve. Ko pokušava da požuri, može ostati i bez jednog i bez drugog.
Hod u skladu sa Božjim ritmom
Strpljenje, dakle, nije pasivno čekanje, već aktivno poverenje u Boga. U Božijem planu sve ima svoj trenutak — i kada naučimo da hodimo u skladu s tim ritmom, tada i milost dolazi u svoje vreme, kao letnje sunce posle duge zime.
Ako zanemarimo prve duhovne rane koje nanosi zlo, pravoslavni svetac upozorava da nečastivi nastavljaju napade sve do poslednjeg daha – reči Svetog Jovana Zlatoustog mogu potpuno promeniti vaš pogled na veru i pokajanje.
Ava Justin otkriva kako molitva postaje tajno i moćno oružje protiv unutrašnjih neprijateljskih sila.
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Ruski jeromonah sa prelaza XIX i XX veka podseća da galama i povišen ton otvaraju vrata duhovnim iskušenjima, dok tišina i smirenje jačaju unutrašnju snagu i približavaju nas Božijoj milosti.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Kada sumnjamo u sve što nas okružuje, od hrane koju jedemo do vazduha koji udišemo, reči Svetog Pajsija o veri i Božijoj zaštiti bude nadu i podsećaju nas da se istinska snaga nalazi u pouzdanju u Gospoda
