Sveti Teofan, u svojoj misli za 31. utorak po Pedesetnici, ukazuje na važnost neraskidivosti bračne zajednice. Citirajući reči Hrista: "A što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja“ (Marko 10,9), on ističe da brak nije samo ljudski savez, već i Božja institucija, koju ništa ne treba narušiti. Iako postoji samo jedan zakonit povod za razvod – nevernost jednog od supružnika, on poziva na trpljenje i u situacijama kada se javljaju teškoće u braku.
Sveti Teofan naglašava da supružnici treba da ispune zapovest ljubavi i međusobnog podnošenja: "Nosite bremena jedan drugoga“. Trpljenje, kako on objašnjava, ne smanjuje ljubav, već je učvršćuje, dok izbegavanje toga samo povećava nesuglasice i čini da sitnice postanu nepremostive prepreke. U njegovim rečima, um nam je dat da bismo život usmeravali ka dobroti, da bismo prevazišli nesuglasice kroz blagorazumnost. Kada ta blagorazumnost izostane, to je znak da je cilj života postao isključivo težnja za uživanjem, a ne za zajedničkim dobrima, što često vodi razvodu i raspadu porodice.
Prema Svetom Teofanu, izvor mnogih bračnih problema leži u materijalističkom pogledu na život i svetu. Kad ciljevi života postanu površni, a sreća se svede na kratkoročne užitke, brak postaje lako ukinuti, a ljubav – nestalna. U njegovoj poruci čuje se poziv na povratak dubljim vrednostima, uzajamnom poštovanju i trpeljivosti, koji su temelji svakog stabilnog braka.
"A što je Bog sastavio čovek da ne rastavlja (Mk.10,9). Tim rečima Gospod utvrđuje neraskidivost braka. Ukazan je samo je dan zakonit povod za razvod – nevernost supružnika. Šta treba raditi ako dođe do teškoća? Pretrpeti! Imamo opštu zapovest: „Nosite bremena jedan drugoga“. Tu zapovest treba prvenstveno da ispunjavaju supružnici. Izbegavanje trpljenja umnožava neprijatnosti i sitnice uveličava do te mere da izgledaju velike kao stena. Ali, zbog čega nam je dat um? Da ravnamo životni put! Blagorazumnost nadvladava protivrečnosti na koje nailazi. Ako to nadvladavanje nedostaje, znači da nema životne blagorazumnosti, da nema htenja da se dobro shvati stanje stvari, ili da se u životu nema drugi cilj osim naslade. Sa prestankom naslađivanja, prestaje i međusobna trpeljivost. Što se ide dalje, razvod je sve bliži. Što se više banalizuju ciljevi života, češće se javljaju razvodi i češće dolazi do privremenog nezakonitog življenja. Izvor, dakle, toga zla je u materijalističkom pogledu na svet i život".
Sveti Teofan ukazuje da ljudski um nije sposoban da razjasni sve tajne, te da razumevanje dolazi kroz Božiju blagodat, Duh Sveti, i anđele, a ne ljudskim naporima. Neke stvari postaju jasne vremenom, dok druge ostaju nepoznate, čak i tokom celog života. On takođe naglašava da su neke tajne skrivene iz predostrožnosti, jer bi njihovo razumevanje pre vremena moglo biti štetno. Poruka ove misli je da čovek treba da bude smiren i veruje u Božiju mudrost, prihvatajući činjenicu da mnogo toga nije u njegovoj moći da shvati, te da vera i poniznost pred Božijom voljom vode do dubljeg duhovnog razumevanja. Taktika vere i smirenosti pred Božijim planom, iako ne razumevanje, donosi mir i spasenje.
Sveti Teofan nam ukazuje da se istinska mudrost ne nalazi u kompleksnim filozofskim spekulacijama, već u jednostavnom prihvatanju Božje volje i istine koja je jasna svakome ko je spreman da je prihvati s čistom i neiskvarenoj dušom. Prema njegovim rečima, oni koji pokušavaju da obuhvate Božju mudrost pomoću svojih ljudskih razmišljanja, ostaju slepi i zaslepljeni iluzijama. Čak iako naizgled vide, njihovo razumevanje je zamućeno, poput gledanja kroz maglu. Takvi ljudi ne mogu da spoznaju pravi put, već ostaju zaglavljeni u grehu.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh. On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
Sveti Teofan ističe da su upravo prekomerni užici i zabrinutost za svetovne stvari najveći neprijatelji molitve, jer nas odvode od unutrašnje pažnje i pripravnosti za susret sa Gospodom. Gospod nas poziva da budemo budni i da molitvom čuvamo svoja srca, jer, kako svetac kaže, poslednji dan sveta ili našeg života dolazi iznenada, kao lopov. Stoga, treba da živimo sa stalnim oprezom, ne dozvoljavajući da brige i telesni užici preplave naš duh. On ne zabranjuje rad, hranu i vino, ali nas savetuje da sve to činimo sa umerenošću, čuvajući slobodu srca od težine i vezanosti za materijalno.
