Sveti Teofan u misli za 29. sredu po Pedesetnici šalje duboku pouku o prolaznosti svega što nas okružuje. Njegove reči nas podsećaju da su svi materijalni i spoljašnji oblici sveta, uprkos svom utisku čvrstine i trajnosti, zapravo podložni nestajanju. On citira reči Isusa Hrista koje govore o uništenju hrama i svih spoljašnjih stvari, ukazujući na to da se lepotu, moć i slavu, koja nam deluje neuništivo, brzo može da zameni prolaznost.
Sveti Teofan upozorava da "sve teče ka svome kraju" i ističe da živimo u svetu u kojem ništa nije stalno. Čovek, u svom trudu za sticanje materijalnih dobara i postizanje spoljašnje sigurnosti, često postaje zaslepljen i zaboravlja da je pravi cilj duhovni rast i spasenje, a ne spoljašnji uspeh.
On poziva verne da se uzdaju u Boga i ne slede privremene vrednosti. Sveti Teofan nam poručuje da molimo Gospoda da nam otvori oči, da vidimo istinu o svetu i o sebi, kako bismo razumeli prolaznost svega i okrenuli se onome što je večito i nepromenljivo.
"Učenici su ukazivali Gospodu na lepotu hrama i zavetnih poklona, a On je rekao: Doći će dani u koje od svega što vidite neće ostati ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti (Lk.21,6). To je odluka o svemu lepom ovoga sveta. Spolja, ono izgleda tvrdo i vekovečno, ali ćeš za dan-dva sve izgubiti iz vida, kao da ničeg nije ni bilo: lepota će uvenuti, snaga će se istrošiti, slava će potamneti, umovi će se iscrpsti, odeća će se pocepati. Sve u sebi samome nosi silu raspadanja, koja nije kao neko nerazvijeno seme, već se nalazi u neprestanom dejstvu. Sve teče ka svome kraju. Prolazi obličje ovog sveta… Čovek hodi kao prizrak; sabira i ne zna kome će pripasti. A mi se sve usiljeno trudimo, naprežemo se i glavoboljama našim nema kraja. Srećemo oko sebe stalne pouke, a sve se držimo svoga. Jednom rečju, slepi smo i ništa ne vidimo. Da, istina je kad kažemo da smo slepi ili zaslepljeni, jer ni sebi niti ičemu što nas okružuje i što nama vlada ne vidimo kraj. I šta još? Čim nam je, kako se nama čini, dobro, uvereni smo da stojimo tvrdo, kao na steni. Međutim, naš položaj pre podseća na stojanje na močvarnom terenu: mi samo što nismo propali. Međutim, mi to ne osećamo, i predajemo se bezbrižnom naslađivanju onim što prolazi, kao da će svagda postojati. Pomolimo se da nam Gospod otvori umne oči te da uvidimo sve onako kako jeste, a ne kako se nama čini".
Sveti Teofan nas poziva da prestanemo čekati "sutra" i da se odmah posvetimo duhovnoj ispravci i pripremi za večnost. On ističe da se ceo naš život sastoji od sadašnjeg trenutka, i da je svaki trenutak prilika za promenu, za traženje Božje milosti, za kajanje i obraćenje. Smrt nije nešto što možemo kontrolisati ili odgoditi, iako ljudi često veruju da imaju još vremena. Samo sadašnji trenutak je ono što imamo, a upravo sada trebamo preduzeti konkretne korake da živimo ispravno i u skladu sa Božjom voljom. Ova misao Svetog Teofana nas poziva da ne padamo u zamku odlaganja duhovnog života, da ne živimo u iluzijama da ćemo se promeniti "kasnije", jer to "kasnije" možda nikada ne dođe.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri. Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost. Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Iako su naši praznici često obeleženi spoljnim svečanostima, važno je zapitati se koliko je ta spoljašnja svečanost uistinu ukorenjena u duhovnoj stvarnosti. Mnogi ljudi, kako Sveti Teofan primjećuje, ne razumeju pravu važnost praznika ili im se ta važnost čini zamagljenom. Samo retki, istinski posvećeni, mogu da dožive i osete duboko značenje tih dana. Pitanje koje Teofan postavlja jeste: koliko se od onoga što ulažemo u prazničnu spoljašnjost zapravo daje Gospodu i našim bližnjima? Prečesto sve nestaje u ličnim uživanjima i sujetama, dok je istinska duhovnost zanemarena. Gospod, u svojoj providnosti, vidi sve – On ne može biti prevaren.
