Sveti oci uče da tuga može da zarobi dušu jače nego bilo koja druga strast.
U pravoslavnom predanju, tuga se posmatra kao složeno duhovno stanje koje može biti i spasonosno i pogubno, zavisno od njenog uzroka i načina na koji je čovek nosi. Postoji tuga po Bogu, koja vodi pokajanju, smirenju i obraćenju, i postoji tuga sveta ovoga, koja rađa uninijem, očajanjem i odvajanjem od Boga.
Kada čovek tuguje zbog svojih grehova, kada oseća bol zato što je povredio ljubav Božiju i udaljio se od njegovog svetog lika, tada ta tuga postaje lekovita. Ona razmekšava srce, vraća čoveka molitvi i vodi ga ka spasenju.
Ali, kada tuga dolazi iz samoljublja, iz želje da uvek budemo uspešni, da ne pogrešimo, da budemo savršeni po sopstvenim merilima, tada ona postaje zamka i oružje neprijatelja. Takva tuga ne vodi ka pokajanju, već ka duhovnom gušenju i zatvaranju srca.
Sveti oci uče da tuga može da zarobi dušu jače nego bilo koja druga strast. Ona čoveka odvaja od nade u Boga i uvlači ga u tamu uninija, u stanje duhovne lenjosti i očajanja. Zato se u Crkvi uvek naglašava potreba trezvenosti - budnosti uma i srca, kako bi se tuga prepoznala na vreme i preobrazila kroz molitvu, ispovest i smirenje. U zajednici sa Hristom, ni bol ni iskušenje ne mogu da odvoje čoveka od ljubavi Božije, jer tamo gde je vera, tamo tuga gubi svoju snagu.
Duhovno iskustvo Crkve svedoči da svaka nevolja može postati put ka prosvetljenju ako se primi s poverenjem u Boga. Kroz krst i patnju čovek se čisti od gordosti i uči istinskoj ljubavi, jer "koga Gospod ljubi, onoga i kara“. Tuga, ako nije osvećena pokajanjem i nadom u Hrista, pretvara se u teret koji duša sama ne može poneti.
O tome jasno govori starac Emilijan:
"Tuga može da se javi i instinktivno, iz nas samih, to jest iz našeg egoizma, preuznošenja, jer bismo želeli da budemo veliki, da nemamo pomisli, da nemamo neuspehe. Bezbroj neispunjenih želja čine nas tužnim. Bolje je da padneš u šake lukavih demona, legeona demona, nego da padneš u ruke tuge, jer ona se teško prevazilazi. Zato budi trezven. Budi budan, da te tuga ne savlada. U suprotnom, pitanje je da li ćeš uspeti."
Bog ima hiljadu načina da promeni svet, da promeni čak i prirodni poredak ako je potrebno, govorio je starac Josif.
Pravoslavlje jasno odvaja rasuđivanje, koje može biti neophodno radi zaštite istine i dobra, od osuđivanja koje proizlazi iz gordosti, samopravednosti i duhovne slepoće.
U hrišćanskom učenju, tuga nije samo psihološki problem, već pokazatelj da se duša udaljila od Boga, kao izvora radosti i života.
U osnovi hrišćanske vere je nada u Vaskrsenje - verovanje da ćemo svi vaskrsnuti i živeti večni život u Carstvu nebeskom.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Jednostavno jelo od krompira, luka i pirinča, obogaćeno kobasicom, koje se sprema bez mnogo muke, a donosi pun domaći ukus i miris nedeljnog ručka kakav se nekada podrazumevao.
Dešava se, priča otac Dimitrije, da Bog prima dete sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički jasno povlači granicu između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja koji menja srce, misao i čitav pravac čovekovog života.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U vremenu unutrašnjeg pritiska i nevidljivih lomova, pravoslavno učenje otkriva dve potpuno suprotne duhovne sile koje deluju gotovo isto, ali vode u različitim pravcima.
Svetogorski starac Emilijan Simonopetritski objašnjava kako prepoznati pogubnu žalost koja razara dušu i svetu tugu koja vodi ka pokajanju, smirenju i duhovnom obnovljenju.
Bolest ne nastaje samo zbog telesnih slabosti, već i zbog stanja ljudske duše.
Upravo ona ni Kainu nije dala da se pokaje posle ubistva brata, niti je dopustila Judi da posle izdaje pronađe put spasenja, već ga je dovela, kroz očajanje koje mu je nametnula, dotle da se obesi.
Zli ljudi najčešće ne podnose ono što ih razobličava.
Dešava se, priča otac Dimitrije, da Bog prima dete sebi, jer želi da izbavi njega i njegove bližnje od nekog težeg krsta.
Sveća i dalje gori, kolač se lomi, ali su gosti često na ekranu – dok jedni žale za starim običajima, drugi tvrde da se suština nije pomerila ni za korak i da slava i dalje okuplja, samo na drugačiji način.
U besedi za ponedeljak 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički jasno povlači granicu između spoljašnje pobožnosti i unutrašnjeg preobražaja koji menja srce, misao i čitav pravac čovekovog života.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Nadbiskup Paolo Peci povlači se sa čela Moskovske nadbiskupije, dok upravljanje privremeno preuzima pomoćni biskup Nikolaj Dubinin.
Jedna pouka Svetog Nikodima Agiorita otkriva kako preobilje informacija može postati prepreka jasnom viđenju stvarnosti.
Predanje o episkopu iz Kampanije otkriva mučeništvo pred rimskim sudom, oganj koji ga nije spalio i veru koja je nadživela stradanje i smrt.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
