Sveti Teofan, u svojoj misli za 17. ćetvrtak po Pedesetnici u dubokoj analizi vere i neverovanja, ukazuje na složenost ljudske psihe i otpornosti na istinu, posebno kada je reč o duhovnim pitanjima. Njegove reči ističu kako, i pored očiglednih dokaza o poslanstvu Isusa Hrista, prvosveštenici i nevernici ostaju zatvoreni za veru, što ukazuje na paralizovan um.
Sveti Teofan naglašava da je i pored jasnih svedočanstava, poput onih Jovana Preteče, sumnja i neverica i dalje prisutna. On se pita kako to da su ljudi, koji su sposobni za logično rasuđivanje u drugim oblastima, u stanju da se zapliću kada je reč o veri. To je rezultat unutrašnjeg otpora prema istini, koji može biti toliko snažan da potiskuje logiku i zdrav razum.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje.
Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
"Spasitelj dokazuje svoje nebesko poslanstvo svedočanstvom Jovana Preteče, a [prvosveštenici] ćute, budući da se ništa nije moglo reći protiv. Pa ipak – ne veruju (Mk.11,30-33). Drugi put je Gospod i delima dokazivao svoje poslanstvo, a oni izmisliše prigovor: Pomoću kneza demonskog… Pa, kada se i taj izgovor pokazao sasvim neumestan, opet zaćutaše, ali ne poverovaše. Tako je svagda sa nevernicima: ma šta im govorili, i ma kako ubedljivo dokazivali istinu – oni ne veruju, premda ne mogu da kažu ništa protiv. Rekao bi čovek da je kod njih um paralizovan. Međutim, kako o drugim predmetima rasuđuju zdravo? Samo kad se povede reč o veri, oni počinju da se zapliću u rečima i pojmovima. Zapliću se takođe kada iznose svoje poglede u zamenu za postavke vere, od Boga date. Pri tome sumnja kod njih narasta do tog stepena da počinju da misle kao da su na čvrstoj steni. No, poslušajte samo čitavu njihovu teoriju: i dete će shvatiti da je kao paukova mreža. Oni, pak, to ne vide. Neshvatljiva zaslepljenost! Upornost nevernika može se objasniti odsustvom htenja da se veruje. Ali, odakle samo to nehtenje? I otkuda ono samo stiče takvu vlast da i umnog čoveka primorava da se svesno drži nelogičnog načina mišljenja? Nije li ta tama od oca tame?"
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
Sveti Teofan takođe ističe da Gospod nije daleko od nas, već je uvek prisutan i spreman da pomogne. Međutim, ističe, da uspeh naših molitvi zavisi od nas i naše sposobnosti da se povežemo s njim kroz veru, nadu i predanost. Svaka molitva zahteva određenu "meru" - dubinu i iskrenost koju uložimo. Važno je razumeti da se ta mera ne može precizno odrediti, već se razvija kroz iskustvo i praksu molitve. Gospod nas poziva da se trudimo, da rastemo u našoj veri i da se ne obeshrabrujemo, jer kada postignemo tu sposobnost da primimo, on će nam odgovoriti.
Prema Svetom Teofanu, prava snaga dolazi od Gospoda, dok je na nama da budemo prijemnici te duhovne sile. On naglašava važnost skrušenosti i smirenja, kao i prepoznavanje naše zavisnosti od Božje milosti. Strah i trepet u suočavanju sa životnim izazovima trebali bi nas usmeriti ka neprekidnom vapaju za Božjom pomoći. On nas poziva na introspekciju: "Za koga se trudiš?" Ako je odgovor: "Samo za Gospoda," onda si na pravom putu. U suprotnom, tvoji napori mogu biti uzaludni, poput zgrade na pesku. Ova poruka je poziv na istinsku duhovnost koja proizilazi iz duboke povezanosti s Gospodom, čime se otvaramo za plodove života u Hristu.
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
