Sveti Teofan u misli za 17. ponedeljak po Pedesetnici naglašava važnost aktivne vere i molitve. Kroz primer jerihonskog slepca, on pokazuje da Gospod uvek čuje one koji ga traže, bez obzira na okolnosti. Slepcu je bilo važno da povisi svoj glas i traži pomoć, što simbolizuje našu potrebu da se otvorimo i izrazimo svoje želje i potrebe pred Bogom.
Sveti Teofan takođe ističe da Gospod nije daleko od nas, već je uvek prisutan i spreman da pomogne. Međutim, ističe, da uspeh naših molitvi zavisi od nas i naše sposobnosti da se povežemo s njim kroz veru, nadu i predanost. Svaka molitva zahteva određenu "meru" - dubinu i iskrenost koju uložimo.
Važno je razumeti da se ta mera ne može precizno odrediti, već se razvija kroz iskustvo i praksu molitve. Gospod nas poziva da se trudimo, da rastemo u našoj veri i da se ne obeshrabrujemo, jer kada postignemo tu sposobnost da primimo, on će nam odgovoriti. Dakle, srž poruke je poziv na aktivno traganje za Bogom i jačanje naše vere, jer to je ključno za ispunjenje naših molitava.
"Saznavši da Gospod prolazi, jerihonski slepac poče da viče. I njegov glas je dopro do Gospoda. Ništa što je okružavalo Gospoda nije moglo da mu zasmeta da čuje. I pozvavši ga, Gospod mu povrati vid. Tako je i u svako vreme i na svakom mestu: Gospod ne samo da prolazi već i boravi. On upravlja celim svetom. Po ljudskom sudu On, dakle, ima mnogo briga. Pri tome ga i zbor anđela okružuje svojim slavoslovljem. Međutim, ako ti rešiš da podigneš svoj glas, slično jerihonskom slepcu, ništa neće zasmetati da tvoj glas dopre do Gospoda. On će čuti i ispuniti tvoju molbu. Stvar nije do Gospoda. On je blizu i sve što ti je potrebno, kod Njega je već spremno. Samo se na tebe čeka. Reši se da podigneš svoj glas do te mere da Gospod može da te čuje i odmah ćeš sve dobiti. Koja je to mera? Vera, nada i predanost volji Božijoj. Međutim, i te mere imaju svoje mere. Kakve treba da budu te mere? Pitaj onoga ko se molio i dobio traženo. On će ti reći: „Molio sam se ja za to i to i dobio sam traženo. Sada mi je potrebno ovo i ovo. Molim se i ne dobijam, a znam i zbog čega: jer, nikako ne mogu da dođem do mere molitve kakvu sam ranije imao“. Odatle proističe da se ta mera ne može odrediti sa striktnom tačnošću. Samo je jedno tačno određeno: da delo zavisi od nas, a ne od Gospoda. Čim dospeš do sposobnosti da primiš, neizostavno ćeš dobiti".
Sveti Teofan nas podseća da nije u redu da se oslanjamo samo na materijalnu sigurnost. Umesto toga, trebali bismo da se trudimo da razvijamo unutrašnju snagu i veru. Kada smo otvoreni za Božiju volju, postajemo sposobniji da se suočimo sa životnim izazovima i ostvarimo prave plodove u našim životima. Kao obični ljudi, pozvani smo da živimo s poverenjem i hrabrošću, znajući da Božija milost vodi i prati svaki naš korak. Naš put prema ispunjenju počinje kada se oslobodimo strahova i predamo se ljubavi i dobrom delu, baš kao što su to činili apostoli.
Sveti Teofan kritikuje one koji smatraju da post nije obavezan ili da im može škoditi. Objašnjava da je ova vrsta opravdanja često samo izgovor za nepošćenje. Post se ne bi trebao shvatiti kao nešto što uništava telo, već kao alat za umrtvljenje telesnih strasti. On ističe da, iako postoje ljudi koji imaju zdravstvene razloge zbog kojih ne mogu postiti, takvi su u manjini. Glavni uzrok odbacivanja posta, prema njemu, leži u nedostatku stvarne želje za duhovnim napretkom.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
