Sveti Teofan nam u svojoj misli za 17. sredu po Pedesetnici poručuje da je oproštaj ključan za naš duhovni život. Njegove reči nas podsećaju da ako ne opraštamo drugima, ne možemo očekivati ni Božji oproštaj. Ovaj princip nije samo pravilo, već duboka istina koja oblikuje naše odnose sa drugima i sa sobom.
Kada se suočavamo sa drugima koji su nas povredili, često se u nama budi osećaj pravednosti, a ponekad i gneva. Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju.
U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sveti Teofan nas poziva da, kroz oproštaj, gradimo mir i ljubav u svetu oko nas. Na kraju, jedino kada naučimo da opraštamo, možemo se nadati da ćemo i sami biti oprošteni. Ova mudrost, ukorenjena u našem svakodnevnom životu, može doneti istinski mir i duhovno ispunjenje.
"Ako vi ne opraštate drugima sagrešenja prema vama, ni Otac vaš koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrešenja vaša, rekao je Gospod (Mk.11,26). Ko je taj što drugima ne oprašta? Pravednik, ili onaj koji sebe smatra takvim? Onome ko sebe smatra pravednikom ostaje samo da sudi o drugima, da pronalazi prigovore i traži kazne za krivce. Onome, pak, ko se oceća grešnim, zar je stalo do drugih? Njegov se jezik neće pokrenuti na osuđivanje drugog, niti na zahtevanje nadoknade od njega, budući da ga njegova vlastita savest neprestano izobličava i neprestano mu preti pravednim sudom Božijim. Šta, zar je bolje grešiti nego pravednovati? Ne, uvek revnuj za pravednost, ali pri svoj svojoj pravednosti smatraj sebe nepotrebnim slugom, i to ne dvosmisleno (pri čemu bi ispred stajala misao o nepotrebnosti, a pozadi se skrivalo osećanje pravednosti), nego uz potpuno svesno osećanje lične grešnosti. Kada dođeš do tog stepena (što bez truda neće biti moguće, budući da se on ne stiče odjednom), nećeš više tražiti kažnjavanje brata, ma koliko da ti sagreši, s obzirom da će ti tvoja savest govoriti: „Zaslužuješ ne samo to, nego i mnogo više“. I oprostićeš. Oprostivši, pak, i sam ćeš se udostojiti oproštaja. I tako za čitav život: oproštaj za oproštajem. Zbog toga ćeš i na Sudu dobiti sveoproštaj".
Sveti Teofan kritikuje one koji smatraju da post nije obavezan ili da im može škoditi. Objašnjava da je ova vrsta opravdanja često samo izgovor za nepošćenje. Post se ne bi trebao shvatiti kao nešto što uništava telo, već kao alat za umrtvljenje telesnih strasti. On ističe da, iako postoje ljudi koji imaju zdravstvene razloge zbog kojih ne mogu postiti, takvi su u manjini. Glavni uzrok odbacivanja posta, prema njemu, leži u nedostatku stvarne želje za duhovnim napretkom.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan u misli za 16. nedelju po Pedesetnici naglašava značaj lične odgovornosti i aktivnog angažovanja u duhovnom životu. On koristi metaforu talanata kako bi podstakao svakog pojedinca da prepozna i iskoristi darove koje je dobio od Boga. Važno je shvatiti da svi imamo različite sposobnosti i prilike, ali je ključno da se fokusiramo na ono što imamo i kako možemo to iskoristiti za duhovni napredak.
Prema Svetom Teofanu, prava snaga dolazi od Gospoda, dok je na nama da budemo prijemnici te duhovne sile. On naglašava važnost skrušenosti i smirenja, kao i prepoznavanje naše zavisnosti od Božje milosti. Strah i trepet u suočavanju sa životnim izazovima trebali bi nas usmeriti ka neprekidnom vapaju za Božjom pomoći. On nas poziva na introspekciju: "Za koga se trudiš?" Ako je odgovor: "Samo za Gospoda," onda si na pravom putu. U suprotnom, tvoji napori mogu biti uzaludni, poput zgrade na pesku. Ova poruka je poziv na istinsku duhovnost koja proizilazi iz duboke povezanosti s Gospodom, čime se otvaramo za plodove života u Hristu.
