Sveti Teofan poziva ljude da se ne upoređuju s drugima, već da se posvete svom ličnom rastu i razvoju. Na Sudu Božijem, nagrada će biti zasnovana na tome koliko smo se trudili da iskoristimo svoje darove, a ne na tome koliko smo ih imali u odnosu na druge. Ovaj pristup nas podseća da su naša dela i namere ono što će se meriti, a ne spoljašnje okolnosti.
U suštini, poruka je jasna: svako od nas ima potencijal za duhovni rast i treba da se trudi da ga ostvari, bez obzira na svoj početni položaj.
"Priča o talantima navodi na misao da je ovaj život vreme trgovine. Treba, dakle, da požurimo kako bismo iskoristili vreme, kao što na trgu svako žuri da proda ono što može. Čak i onaj ko iznese opanke ili liku ne sedi skrštenih ruku, nego se trudi da privuče kupce kako bi svoju robu prodao, a zatim kupio što mu je nužno. Niko od onih koji su primili život od Gospoda ne može reći da nema ni jedan talanat. Svaki ima nešto, i to ne samo jednu [stvar]. Prema tome, svako ima čim da trguje i da stvara dobit. Ne obaziri se na stranu i ne broj koliko su drugi dobili, nego dobro pogledaj na sebe i pažljivo odredi šta je u tebi i šta možeš na to još dodati. Zatim se potrudi na tom planu bez lenjosti. Na Sudu te neće pitati zašto nisi stekao deset talanata ako si imao samo jedan, niti će te pitati zašto si na svoj talanat stekao samo jedan talanat, već će reći: "Šta si stekao – talanat, pola talanta ili njegov deseti deo?“ I nagrada neće biti po tome što si primio, nego po tome što si stekao. I čovek se neće moći ničim opravdati: ni svojom neznatnošću, ni siromaštvom, ni neobrazovanošću. Jer, ako nije dano, neće se ni pitati. Međutim, ti si imao ruke i noge. Stoga će te pitati: "Šta si sa njima stekao?“ Imao si jezik, te će pitati: "Šta si sa njime dobio?“ Tako se na Sudu Božijem izjednačava nejednakost zemaljskih okolnosti".
U misli za 15. četvrtak po Pedesetnici, Sveti Teofan nam poručuje da je u srcu svake osobe usađeno duboko osećanje za Božansko, koje nas neprekidno vuče ka Gospodu. U evanđelju po Marku (Mk. 6,33) opisuje se, podseća, trenutak kada se narod okuplja oko Isusa, vođen potrebom za duhovnim ispunjenjem. Ova scena, u kojoj Isus hrani pet hiljada ljudi, oslikava kako Božanska prisutnost deluje na ljude, probuđujući u njima skrivenu glad za nečim višim.
Sveta Teofan kaže prva faza greha počinje u obliku zle pomisli koja se javlja kao "seme" u našim mislima. To seme, ako ne bude odbačeno, može se razviti u stvarne postupke. On naglašava važnost prepoznavanja tih pomisli i njihovog trenutnog odbacivanja. Čim ih primetimo, trebamo ih odbaciti s trezvenošću i hrabrošću, jer će u suprotnom postati sve jače i teže će ih biti ignorisati. On upozorava i na uticaj "nečistih sila" koje su svuda oko nas. One pokušavaju da nas navedu na zlo, a mi moramo biti budni i spremni da se odupremo njihovim porivima. Ova unutrašnja borba nije samo pitanje lične odgovornosti, već i duhovnog rasta kroz molitvu i samodisciplinu.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
