VLADIKA SERGIJE DIGAO GLAS PROTIV ZAJEDNIČKOG VASKRSA SA KATOLICIMA: „U čije ime Vartolomej govori? Ako pristanemo da nam otkine prst, sutra ćemo izgubiti šaku”
Inicijativa za zajedničko praznovanje Vaskrsa između pravoslavnih i rimokatolika 2025. godine izazvala je raspravu o očuvanju pravoslavne tradicije. Episkop bihaćko-petrovački prvi od srpskih arhijereja javno istupio, izražavajući zabrinutost zbog mogućih posledica ovakvog koraka.
Inicijativa za zajedničko praznovanje Vaskrsa između pravoslavnih i rimokatolika 2025. godine izazvala je veliku pažnju i podstakla raspravu o očuvanju drevnih hrišćanskih tradicija. Carigradski patrijarh Vartolomej, u težnji ka ekumenskom jedinstvu, pokrenuo je predlog koji je, dok sa jedne strane donosi nadu u približavanje, sa druge strane izazvao zabrinutost među pravoslavnim crkvama.
Mnogi arhijereji i teolozi upozoravaju da bi takav korak mogao narušiti vekovni duhovni identitet pravoslavlja, čuvajući Vaskrs kao svetinju i stub pravoslavne vere. Dok neki pozdravljaju ovaj potez kao korak ka pomirenju, glasovi pravoslavnih arhijereja i teologa snažno odjekuju protiv, braneći svetinju Vaskrsa kao srce pravoslavnog identiteta. Po ovom pitanju, prvi se od srpskih arhijereja javno oglasio vladika Sergije, izražavajući duboku zabrinutost zbog potencijalnih posledica ovakvog ekumenskog koraka.
- Pitanje crkvenog kalendara, a samim tim i datum praznovanja Vaskrsa, vrlo je kompleksno pitanje i jako je mali broj vrhunskih poznavalaca koji mogu kompetentno pisati i govoriti na ovu temu, koja se pokušava (geo)politički aktuelizovati u naše vreme. Ipak, carigradski patrijarh Vartolomej, zahvaljujući čijoj su brzopletosti ozbiljno narušeni odnosi među pomesnim pravoslavnim crkvama, sada pokušava, ni od koga ovlašćen, da dogovori zajednički datum praznovanja Vaskrsa sa Rimokatoličkom crkvom - kaže episkop bihaćkopetrovački Sergije, prenosi zvanični sajt Eparhije bihaćko-petrovačke.
VATICAN MEDIA / IPA / Sipa Press / Profimedia
Patrijarh carigradski Vartolomej i papa Franja
- Postavlja se očigledno pitanje: U čije ime misli, planira i dogovara carigradski patrijarh Vartolomej? Da li u svoje lično ime ili u ime patrijaršije na čijem je čelu? Ili se, ne daj Bože, toliko osmeli da govori u ime celokupnog pravoslavnog sveta?!
Ako je reč o ovom poslednjem, onda ćemo, opet, ničim izazvani, imati bespotrebne podele, što nije prvi put kada je reč o sadašnjem poglavaru Carigradske patrijaršije. Jer, da bi se o nekom pitanju, bilo kojem, razgovaralo sa predstavnicima Rimokatoličke crkve, prethodno je potrebno imati apsolutno jedinstvo unutar Pravoslavne crkve, a njega, po ovom, ali i po mnogim drugim pitanjima, odavno nema - nastavlja vladika Sergije.
- Onaj koji je suštinski međusobno posvađao Pomesne pravoslavne crkve, sada bi tvorio jedinstvo između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve, a da pritom nije ni tražio ni dobio saglasnost svih poglavara ostalih Pravoslavnih crkava. Zato je pitanje zajedničkog kalendara, o kojem se sve češće govori u javnosti, osuđeno na neuspeh.
Pravoslavna crkva počiva na istini Jevanđelja Hristovog, na dogmama koje suštinski određuju naše ispovedanje vere, ali i na predanju koje nas vekovima obogaćuje. Tradicija nije suština naše vere, ali bez tradicije naša vera gubi oblik po kojem je prepoznajemo. Zato je važno sačuvati ono što nam je ostalo od Otaca, jer ako danas pristanemo da menjamo kalendar, sutra ćemo rukopolagati žene, prekosutra ukinuti post…
Današnja ratom razorena Ukrajina najbolji je primer duhovnog posrnuća određenog dela nekanonske jerarhije, koja se drznula, na primer, da praznovanje Božića pomeri 13 dana ranije, tako da deo pravoslavnih Ukrajinaca Božić praznuje na dan kada ga nikada nisu praznovali. I šta su time dobili? Jedno veliko ništa.
Treba biti oprezan, mudar i veran onome što smo dobili u duhovno nasleđe. Ako pristanemo da nam se otkine prst, sutra ćemo izgubiti šaku. Ostanimo svoji, verni Bogu i Jevanđelju Hristovom, pa taman i glavom platili - zaključije vladika Sergije.
Ova rasprava oko zajedničkog praznovanja Vaskrsa jasno pokazuje koliko je pitanje očuvanja tradicije važno za pravoslavni svet. Dok jedni vide mogućnost za ekumensko zbližavanje, drugi s pravom ukazuju na opasnost od gubitka identiteta. U ovom složenom vremenu, ključ je pronaći ravnotežu između dijaloga i vernosti nasleđu koje čini suštinu pravoslavne vere.
Poglavar SPC u duhu hrišćanske ljubavi pruža reči utehe vernicima Ukrajinske pravoslavne crkve, pozivajući na očuvanje vere i jedinstva usred teških izazova koji prete njihovom opstanku.
Ugledni orijentalista i doajen srpske diplomatije govori o ulozi religije u srpskom društvu, složenim odnosima između Crkve i politike, te izazovima sa kojima se suočava SPC u vremenu sve izraženijih podela i pritisaka.
Predlog za istovremeno slavlje najvećeg hrišćanskog praznika pravoslavne i katoličke crkve podstakao je ozbiljne rasprave o očuvanju tradicije i mogućim posledicama na verski identitet pravoslavnih vernika.
Inicijativa za zajedničko praznovanje najvažnijeg hrišćanskog praznika između pravoslavnih i rimokatolika otvorio je raspravu o očuvanju vekovne tradicije. Dok Carigradska patrijaršija vidi priliku za približavanje, ostale pomesne pravoslavne crkve upozoravaju na moguće narušavanje duhovnog identiteta.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Profesorskim umom i pastirskim srcem, otac Darko razotkriva savremene zablude o jedinstvu crkava, govori o raskolu Moskve i Carigrada, veri u doba sinkretizma i zašto su ljudi sve češće u potrazi za nepokolebljivim.
Hiljadu godina nakon Velike šizme, Carigradska patrijaršija i katolička crkva ponovo se približavaju. Mitropolit zborničko-tuzlanski u svom autorskom tekstu objašnjava kako Pashalna unija otvara pitanje budućnosti pravoslavlja, crkvene politike i uticaja Vatikana na Istok.
U besedi posle liturgije, patrijarh carigradski podsetio na izjavu svog prethodnika, patrijarha Atinagore, iz 1963. godine o približavanju Rimu, kao i na njegov istorijski susret sa papom Pavlom VI u Jerusalimu 1964. godine, koji je označio prekretnicu u međuhrišćanskom dijalogu.
Četvorodnevni simpozijum u Vatikanu obeležio 1700 godina od Prvog vaseljenskog sabora: papa Lav XIV pozivao na jedinstvo i sinodalnost svih hrišćana, dok pravoslavni glasovi upozoravaju na opasnosti relativizacije vere i gubitka svetootačkog nasleđa.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Episkop valjevski upozorio je da i blagoslovene životne stvari mogu postati prepreka ako potisnu Boga, te podsetio da se smisao rada, braka i svakodnevice otkriva tek kada su postavljeni u pravu hijerarhiju vrednosti.
Od prizrenske Bogoslovije do parohija niškog kraja, život sveštenika Srboljuba Kaplarevića bio je posvećen ljudima, a ne javnosti; njegov odlazak otvorio je sećanja na službu koja se merila poverenjem, a ne rečima.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
