PROF. DR DARKO TANASKOVIĆ UPOZORAVA: “Rusko i srpsko pravoslavlje su na udaru”

Knjiga „Religija u društvu, kulturi i politici,” objavljena nedavno kao prva u novoosnovanoj izdavačkoj kući „Duhovna reč” Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, za inspiraciju je imala upravo „zavet blažene uspomene patrijarha Pavla,” kako je autor ovog dela, prof. Darko Tanasković, objasnio na promociji u kripti Hrama Svetog Save.

Stoga se u intervjuu s akademikom, orijentalistom i doajenom srpske diplomatije, prof. dr Darkom Tanaskovićem, prvo pitanje nekako nameće: možemo li da prepoznamo koliko se, kao pojedinci u našem društvu, svesno ili nesvesno vladamo u skladu sa tom duboko humanističkom porukom, na koje on odgovara:

– U Srbiji se, ali nikako samo mi u Srbiji, rekao bih, uglavnom ne vladamo u skladu sa ovim univerzalno važećim zavetom. Mi smo jedni za druge prvenstveno pravoslavci, katolici, muslimani, pripadnici različitih nacija, tzv. levičari i desničari, pripadnici raznih ideoloških i političkih partija i pokreta, prvosrbijanci i drugosrbijanci, zvezdaši i partizanovci... samo ne prvo ljudi, a onda sve ostalo, kakav bi redosled, da je sreće, i hrišćanski, ali i prirodno, morao biti, pri čemu bi besmisleno bilo sporiti realnost i značaj istorijski, kulturno i društveno determinisanih pripadnosti i razlika. Samo u slučajevima velikih nesreća i pogibija projavljuje se u nas solidarnost koja privremeno upućuje na to da smo svi ipak ljudi u nevolji. Strepim od otuđenosti i mržnje koje su se uselile u srca i duše mnogih Srba.

SPC

 

Knjiga ima više od 700 strana, ali, ipak, možete li da sažmete ocenu o položaju i značaju religije u srpskom društvu?

Naš mudri „narodni učitelj” Vladeta Jerotić često je ponavljao da je čovek, pored ostalih svojstava, i homo religiosus, odnosno biće koje ima potrebu da veruje. Pitao sam ga jednom nije li u tom najopštijem smislu možda tačnije reći homo credens. Saglasio se da jeste. Naime, kad se govori i razmišlja o religiji, u hrišćanstvu je od toga neodvojivo zauzimanje stava prema crkvi, pa to imam u vidu pokušavajući da odgovorim na vaše krajnje složeno i slojevito pitanje.

Naime, Srbi su narod koji, i kada toga nije svestan, ima dubinsku potrebu da veruje i ta potreba ga tradicionalno upućuje ka pravoslavnoj crkvenoj religioznosti, tako da je Srpska pravoslavna crkva svakako jedna od najznačajnijih nacionalnih institucija srpskog naroda, u temeljima i u transistorijskoj vertikali njegove identitetske samospoznaje.

To ne važi samo za one Srbe koji se izjašnjavaju i osećaju vernicima, već i ateiste, pa i sekularističke antiteiste, koji se identitetski samoodređuju negacijski, kroz odbacivanje religije i animozitet prema SPC. Bez njenog postojanja izgubili bi oslonac svoga, tipološki religioznog, verovanja u vlastiti ateizam. Dakle, religija je u Srbiji, pozitivno ili negativno sagledana i življena, izuzetno značajan činilac društvenog života, a i pojedinačnih sudbina.

SPC

 

Koliko politika, po vašem mišljenju, ima upliva u delovanje crkvenih otaca?

Politika, koja se već odavno, i to ne samo u nas, poglavito ne shvata i ne vodi u, uslovno rečeno, platonovskom smislu rada za opšte dobro, utiče na sve oblasti i institucije društvenog života, pa neminovno u određenoj meri i na Srpsku pravoslavnu crkvu i njenu jerarhiju.

Pokojni Radovan Bigović rezignirano je jednom konstatovao da je danas politika jedina metafizika za koju smo još sposobni. Prema Hristovim rečima, crkva njegova nije od ovoga sveta, ali živi i deluje na ovome svetu, pa se prema tome nužno nalazi u stalnom saživotu i sadejstvovanju sa svojim socijalnim, pa i političkim okruženjem, državnim i društvenim institucijama. Njeni vernici su građani, koji to ne prestaju da budu kad, posle verskog obreda, izađu iz crkve, onako kako bi zagovornici jednog pogrešnog shvatanja sekularnosti želeli da bude.

SPC je u vreme prevlasti komunizma i „naučnog ateizma” mnogo propatila i bila sistematski marginalizovana. Ona od ukidanja (što još uvek ne znači i potpunog oslobađanja od) te sistemske diskriminacije, traži optimalnu meru i model svog učešća u društvenim poslovima. U veoma značajnoj, ali i višestruko osetljivoj sferi odnosa između države i crkve, dinamično se uspostavlja kontinuirana interakcija, pri čemu neminovno dolazi i do uzajamnih uticaja.

SPC

 

Iako su ambicije i očekivanja sa obeju strana i kod nekih pojedinaca povremeno mogla biti u neskladu sa delokrugom koji pripada državi, odnosno crkvi, ne bih rekao da je ravnoteža njihovog međuodnosa narušena, kako se u nekim ideološkim i političkim grupacijama tendenciozno nastoji predstaviti. Pominje se čak i „klerikalizacija” srpskog društvenog ambijenta, što je toliko daleko od stvarnosti i mogućnosti da bi se moglo nazvati i notornom glupošću.

Srbi mogu, privremeno, pa i trajnije prigrliti razne vrednosno sumnjive i štetne vidove ponašanja i odnošenja prema svetu, prema drugima, pa i samima sebi, ali nikako kao zajednica postati istinski klerikalci.

Koliko kao pojedinci, opet u zavisnosti od toga da li smo vernici SPC, vernici neke druge crkve, ili ateisti, agnostici i ini, znamo o načinu delovanja Crkve? Mislite li da ima previše neopravdanog nerazumevanja, ili su možda kritike na njen račun opravdane i adekvatne?

Ima, svakako, mnogo neznanja ili pogrešnog znanja o crkvi i crkvenosti uopšte, a i o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, njenoj institucionalnoj prirodi, ustrojstvu i misiji. Po pravilu, što neko manje zna, lakše se odvažava da iznosi apodiktičke sudove i teške ocene. Ali postoji i nešto, bar po mom mišljenju, kao opšta slabost, „defekt” u postavljanju prema crkvi, i ne samo crkvi, već svemu transcendentnom u savremenim društvima, uključujući i srpsko.

To je suštinsko neshvatanje i neuvažavanje značaja koji za ljude ima duhovna dimenzija života. Politička kultura obeležena i omeđena tim ograničenjem nije kadra pronaći odgovarajući odnos između materijalnog i duhovnog, isključujući duhovno iz svog vidokruga. Ona bi katkada rado da instrumentalizuje religiju/Crkvu i njen moralni autoritet, ali nikada da iskreno postavi duhovnost na mesto koje bi joj moralo pripadati.

Čuveno Staljinovo pitanje – Koliko papa ima divizija? – nije izgubilo na aktuelnosti. Naprotiv! Samo, tom staljinističkom logikom danas je nadahnuto antiduhovno, a samim tim i anticrkveno planetarno nastupanje navodno liberalnog i slobodoumnog, a zapravo totalitarnog globalizacijskog fronta. Nema sumnje da, pojednostavljeno rečeno, i ponašanje sveštenoslužitelja može biti predmet javne kritičke, argumentovane analize i da Crkva u tom pogledu nije i ne treba da bude nedodirljiva, ali u daleko najvećem broju slučajeva nije reč o takvom odgovornom i konstruktivnom postavljanju, već o napadima koji imaju za cilj urušavanje ugleda SPC u društvu, jer on je za neke snage i dalje nepodnošljivo visok.

Uostalom, Slobodan Stojićević je u svojoj izvrsnoj studiji „Hibridni rat protiv Srpske pravoslavne crkve” dokumentovano i jasno pokazao da je pravoslavlje, posebno rusko i srpsko, iz nedvosmislenih geopolitičkih razloga, danas na usredsređenom udaru spolja i iznutra. To nije ni izmišljotina, ni teorija zavere, već potvrđena istina.

SPC

 

Često se oštrica kritike usmerava na poglavara SPC. Trenutno iz pojedinih krugova p(r)ozivaju vrh Crkve da se izjasni o otvaranju rudnika litijuma kod Loznice, pritom se u tim krugovima aplaudira vladikama i sveštenicima SPC koji su se javno odredili protiv tog projekta. Slično je bilo i u slučaju nekih drugih važnih tema, poput KiM, vakcina, rodno senzitivnog jezika, Parade ponosa...

U skladu sa onim što sam rekao u odgovoru na prethodno pitanje, logično proizlazi da je usmeravanje kritike na patrijarha Porfirija izraz maksimalnog povećavanja pritiska na SPC u trenutku kad je, u vezi sa nesumnjivo bitnim ekološkim pitanjem eksploatacije litijuma u našoj zemlji, medijski i politički indukovana do sada nezabeležena podela i polarizacija unutar srpskog društva, što dobija veoma opasne razmere.

Indikativno je, kao izraz bezočnog licemerja i cinizma, da od patrijarha, u ime moralnih vrednosti hrišćanstva i pastirske odgovornosti, drsko traže da se izjasni i isti oni koji u svakoj prilici kad Crkva javno progovori o nekoj društvenoj temi dižu galamu, navodno štiteći sekularni poredak od klerikalnog „mešanja”.

Crkva nije ni politička partija, ni nevladina organizacija i ona, uključujući patrijarha, deluje u skladu sa svojom duhovnom misijom, procenjujući, u funkciji njenog ispunjavanja, kada je i na koji način primereno da se jevanđeljski izjasni i o ovozemaljskim, svetovnim pitanjima. Pri tome, njeno je saborno pozvanje da doprinosi jedinstvu, a ne produbljivanju podela u srpskom narodu.

Zašto bi se ona stavljala na neku stranu u vezi sa jednim nedavno otvorenim kontroverznim i neprimereno dramatizovanim fenomenom, o kome tek treba da se na stručnom i političkom nivou kompetentno progovori i, ako je moguće, povede dijalog između zagovornika suprotstavljenih stavova. Ako je takav dijalog uopšte moguć. A to što se pojedini episkopi i sveštenici u lično ime izjašnjavaju dokaz je da u crkvenoj organizaciji ima više demokratičnosti i slobode govora nego u nekim navodnim šampionima ovih vrednosti iz zakrvljene političke arene.

SPC

 

Patrijarh Porfirije je, govoreći na promociji vaše knjige, ponovio reči jednog od starih arhijereja da je u današnje vreme, koje ne odlikuje sekularizam nego apostasija (odmetanje od vere ili crkve), veoma važno da ljudi koji imaju ugled u javnom životu jasno i nedvosmisleno za sebe kažu i da svedoče da su hrišćani. Zašto?

Pa to je, iz patrijarhove perspektive, očekivano i razumljivo. Postalo je, sa čitavog niza razloga i procesa koji već dugo traju, gotovo zazorno javno manifestovati hrišćanska uverenja, tako da se može steći utisak kako su ljudi koji ih zastupaju u izrazitoj manjini, što nije tačno. Uostalom, litijski pokret u Crnoj Gori je to veličanstveno dokazao u sredini u kojoj je jedan osioni režim poverovao da može do kraja iskoreniti iz svojih „podanika” sve duhovno i sveto.

Često u istupima ističete razliku u pojmovima ekumenstvo i ekumenizam, mada će vam brzi onlajn rečnici uglavnom reći da je to isto?

Razlika je bitna, suštinska. Naime, ekumenstvo je atribut izvorne, jedinstvene Crkve Hristove, dok je ekumenizam pokret da se prevaziđe raskol iz 1054. godine i takvo jedinstvo obnovi. Ekumenizam se danas pretežno vezuje za nastojanje Rimokatoličke crkve da se pod jurisdikcijom pape okupe sve hrišćanske konfesije, crkve i denominacije, što nikako nije pravi i prihvatljiv put vaspostavljanja pune „sinodalnosti”. Rimski episkop bi mogao biti „prvi u časti”, ali nikako „prvi u vlasti”.

O papskom primatu se sve vreme vodi živa teološka rasprava. Međutim, zbog postojanja problema ekumenizma nije opravdano suprotstavljati se i onome što ukazuje na dubinsko ekumenstvo, kao izvornu prirodu hrišćanstva.

Kada će biti vreme da neki papa poseti Srbiju? Postoje mišljenja u delu javnosti da bi aktuelni poglavar Katoličke crkve mogao da bude pravi čovek za to, tj. da je on neko ko to zaslužuje.

Uz rizik da budem optužen za „papizam” i slične grehe, uz puno uvažavanje argumenata onih koji se tome načelno protive, uveren sam da bi nam poseta pape Franje Srbiji, pod uslovom da bude susretno i dobro pripremljena, donela više koristi nego štete, posebno na međunarodnom planu.

S obzirom na dodatno opšte zaoštravanje između (post)hrišćanskog Zapada i pravoslavnog Istoka, usled rata u Ukrajini, sa svim posledicama koje je donelo, ne verujem da je trenutno moguće očekivati neke pomake u vezi sa posetom poglavara Katoličke crkve Srbiji. Sve što sam rekao odnosi se na ovog papu i njegov eventualni dolazak...

SPC

 

S obzirom na to da dobro poznajete islamski svet, šta vam govori, čini se, pojačana aktivnost vehabističkog pokreta na našem prostoru? Ima li veze sa ratom u Gazi?

Ima, naravno. Ekstremizam se svuda i uvek hrani drugim ekstremizmom. Incidenti do kojih je došlo u poslednje vreme upozoravaju na potencijal (prividno) „spavajućih” terorističkih ćelija i pojedinaca u nekim krajevima Srbije i u BiH, ali sklon sam uverenju da se ti rizici mogu neutralisati i otkloniti adekvatnim praćenjem i delovanjem naših bezbednosnih službi, odnosno da, za sada, ne predstavljaju u širem smislu alarmantnu pojavu.

Oduvek sam držao da je od radikalizovanih i uglavnom izolovanih islamističkih grupa na dugu stazu opasnije delovanje nekih „umerenih”, objektivno antisrpskih muslimanskih političkih subjekata u koordinatama sistema. To verovatno nije „politički korektno” reći, ali je moralno nekorektno prećutkivati iz razloga navodno „višeg reda”. Inače, i ekstremisti se, kako vidimo, prekogranično umrežavaju i lokalno potpomažu.

Trenutno imamo dva ratna žarišta, na istoku Evrope i na Bliskom istoku. Kako vam, kao iskusnom diplomati, izgleda razvoj situacije? Da li i vi mislite da uveliko svedočimo trećem svetskom ratu?

Papa Franjo, koga smo pominjali, ocenio je pre neku godinu da se u svetu vodi treći svetski rat „na parče”. Izgleda da je bio u pravu. Nisam, svakako, ni dovoljno obavešten, ni kompetentan, a naravno ni pametan i intuitivan, da bih se drznuo da sa većim pouzdanjem odgovorim na ovo vaše sudbinsko pitanje.

Mislim da opšte ratne konflagracije svetskih razmera ipak neće biti, jer nema dovoljno pravih aktera za takav sukob, odnosno miliona militarizovanih građana, posebno na Zapadu, koji bi bili spremni da obuku uniforme i krenu u pobedu ili smrt u ime maglovitih, objektivno dalekih i izmistifikovanih ciljeva. Jer, bez obzira na neslućeni, zastrašujući uzlet tehnološke dimenzije rata, svetskog rata bez velikih vojski na terenu teško da može biti. Ali ko zna... Do krupnih, rizičnih incidenata u svakom slučaju, i trenutku, može doći.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara