Sveti Teofan u misli za 17. utorak po Pedesetnici ukazuje na suštinsku razliku između spoljašnjeg izgleda i unutrašnjeg stanja duše. On koristi simbol smokve koja, iako naizgled divna i bogata lišćem, nije donela plodove. Ovo nas podseća da i među ljudima postoje oni koji izgledaju časno i duhovno, ali im nedostaje unutrašnja plodotvorna sila.
Prema Svetom Teofanu, prava snaga dolazi od Gospoda, dok je na nama da budemo prijemnici te duhovne sile. On naglašava važnost skrušenosti i smirenja, kao i prepoznavanje naše zavisnosti od Božje milosti. Strah i trepet u suočavanju sa životnim izazovima trebali bi nas usmeriti ka neprekidnom vapaju za Božjom pomoći.
On nas poziva na introspekciju: "Za koga se trudiš?" Ako je odgovor: "Samo za Gospoda," onda si na pravom putu. U suprotnom, tvoji napori mogu biti uzaludni, poput zgrade na pesku. Ova poruka je poziv na istinsku duhovnost koja proizilazi iz duboke povezanosti s Gospodom, čime se otvaramo za plodove života u Hristu.
- Sva pokrivena lišćem, smokva je bila naizgled divna, ali se nije udostojila blagoslova od Gospoda, budući da nije imala ploda. Ploda, pak, nije bilo zato što nije bilo unutrašnje plodotvorne sile. Koliko takvih smokava ima u naravstvenom smislu! Naizgled je sve u redu, a unutra nema ničega. Ima ljudi koji su ozbiljni, časni i sve po hrišćanski ispunjavaju, ali koji duha života u Hristu Isusu nemaju. Zbog toga i nemaju plodova života. Ono što je u njima samo se naziva plod, premda u stvari nije. U čemu je, pak, duh života u Hristu Isusu? O tome možemo reći: u njemu je jedno od Gospoda, a drugo od nas. Od Gospoda je plodotvorna duhovna sila, a od nas je samo prijemnik te sile. O poslednjem više treba da se pobrinemo. Njegov koren je osećanje da gineš, i da bi, kad ne bi bilo Gospoda, zaista poginuo. Iz njega se, za sav život, pri svim delima i naporima, rađa skrušenost i smirenje u srcu. Osim toga, pošto je budućnost neizvesna a neprijatelja ima mnogo, i pošto je spoticanje moguće u svakom trenutku - javljaju se strah i trepet u građenju spasenja i neprestani vapaj: „Kako sam znaš, spasi me!“ Teško onome ko se utvrđuje na bilo čemu drugom osim na Gospodu. Teško onome koji se trudi za bilo šta osim za Gospoda! Stoga ti, koji se trudiš na delima koja se smatraju bogougodnim, zapitaj sebe za koga se trudiš? Ako savest smelo odgovori: „Samo za Gospoda“, biće dobro, a ako ne, onda zidaš kuću na pesku. Eto nekoliko ukazanja o unutrašnjem plodotvornom duhu. Po tome i ostalo razumi.
Sveta Teofan kaže prva faza greha počinje u obliku zle pomisli koja se javlja kao "seme" u našim mislima. To seme, ako ne bude odbačeno, može se razviti u stvarne postupke. On naglašava važnost prepoznavanja tih pomisli i njihovog trenutnog odbacivanja. Čim ih primetimo, trebamo ih odbaciti s trezvenošću i hrabrošću, jer će u suprotnom postati sve jače i teže će ih biti ignorisati. On upozorava i na uticaj "nečistih sila" koje su svuda oko nas. One pokušavaju da nas navedu na zlo, a mi moramo biti budni i spremni da se odupremo njihovim porivima. Ova unutrašnja borba nije samo pitanje lične odgovornosti, već i duhovnog rasta kroz molitvu i samodisciplinu.
Sveti Teofan u misli za 16. subotu po Pedesetnici naglašava važnost budnosti i pripravnosti za dolazak Gospoda. "Stražiti“ ne znači samo čekati, već aktivno živeti u skladu s Božjim zapovestima, razmišljajući o tome kako ćemo se suočiti s Njim. Da bismo to postigli, važno je neprestano ispunjavati zapovesti i, kada padnemo, brzo se pokajati i pomiriti sa Bogom kroz ispoved. Ova proaktivnost u duhovnom životu pomaže nam da se oslobodimo straha od osude, jer kroz iskreno pokajanje i trud na ispravnom putu postajemo sve bliži Bogu.
Sveti Teofan u misli za 16. nedelju po Pedesetnici naglašava značaj lične odgovornosti i aktivnog angažovanja u duhovnom životu. On koristi metaforu talanata kako bi podstakao svakog pojedinca da prepozna i iskoristi darove koje je dobio od Boga. Važno je shvatiti da svi imamo različite sposobnosti i prilike, ali je ključno da se fokusiramo na ono što imamo i kako možemo to iskoristiti za duhovni napredak.
Sveti Teofan takođe ističe da Gospod nije daleko od nas, već je uvek prisutan i spreman da pomogne. Međutim, ističe, da uspeh naših molitvi zavisi od nas i naše sposobnosti da se povežemo s njim kroz veru, nadu i predanost. Svaka molitva zahteva određenu "meru" - dubinu i iskrenost koju uložimo. Važno je razumeti da se ta mera ne može precizno odrediti, već se razvija kroz iskustvo i praksu molitve. Gospod nas poziva da se trudimo, da rastemo u našoj veri i da se ne obeshrabrujemo, jer kada postignemo tu sposobnost da primimo, on će nam odgovoriti.
