U svojoj misli za 18. utorak po Pedesetnici, Sveti Teofan nas podseća na duboko značenje poklonjenja Časnom Krstu, posebno tokom Velikog posta. Njegove reči otkrivaju mudrost koja nadilazi prolazne trenutke zadovoljstva i bogatstva.
Tokom septembra, kada se žanje plodovi rada, Sveti Teofan ukazuje na opasnosti koje mogu pratiti uspeh. Njegova poruka je jasna: bogatstvo ne sme da postane izvor samozadovoljstva. Hrišćani, suočeni s blagostanjem, pozvani su da se podsete da prava potpora leži u unutrašnjem krstonošenju, a ne u materijalnim dobrima.
S druge strane, on upozorava i one koji su u nevolji, podsećajući ih da trpljenje nije besmisleno. Kroz krst, koji nas vodi ka Carstvu nebeskom, nalazimo nadu i spasenje. On poziva sve nas da se sa strahom i pokorom oslanjamo na Božiju blagost i da kroz podnošenje bremena ne izgubimo iz vida cilj našeg duhovnog puta.
Na kraju, Sveti Teofan nas ohrabruje da jedni trpe, znajući da idu pravim putem ka večnom životu, dok drugi sa pažnjom koriste zemaljske blagodati, kako bi očuvali svoju dušu i otvorili vrata neba. Njegova poruka ostaje aktuelna i danas, pozivajući nas da se setimo pravih vrednosti u svetu koji često zaboravlja na duhovnu dimenziju života.
"Usred Velikog posta iznosi se Časni Krst radi poklonjenja, tj. da bi podvižnike posta oduševio na trpeljivo nošenje bremena koje su uzeli na sebe. A zašto se vrši poklonjenje u septembru? Slučajno se tako desilo? Ali, u promisliteljskoj premudrosti, koja sve ustrojava, nema slučajnosti. Evo, dakle, zbog čega: u septembru se žanju polja. Da neki od Hrišćana, sa osećanjem zadovoljstva, ne bi rekli: Dušo, imaš mnoga dobra… počivaj, jedi, pij, veseli se ; kao uostalom i da drugi, usled svoga siromaštva, ne bi pali duhom – pred oči svih postavlja se uzdignuti krst. On prve podseća da potpora blagostanja nije imanje, nego hrišćansko, unutrašnje krstonošenje (čak i kada se spoljašnje bogatstvo, po blagosti Božijoj, nagomilava), a druge – da trpljenjem spasavaju duše svoje, uveravajući ih da krst vodi pravo u raj. Stoga, jedni treba da trpe, znajući da idu utabanim putem u Carstvo nebesko, a drugi treba da sa strahom koriste spoljašnje utehe, kako im ne bi zatvorile ulaz u nebo".
Sveti Teofan takođe ističe da Gospod nije daleko od nas, već je uvek prisutan i spreman da pomogne. Međutim, ističe, da uspeh naših molitvi zavisi od nas i naše sposobnosti da se povežemo s njim kroz veru, nadu i predanost. Svaka molitva zahteva određenu "meru" - dubinu i iskrenost koju uložimo. Važno je razumeti da se ta mera ne može precizno odrediti, već se razvija kroz iskustvo i praksu molitve. Gospod nas poziva da se trudimo, da rastemo u našoj veri i da se ne obeshrabrujemo, jer kada postignemo tu sposobnost da primimo, on će nam odgovoriti.
Prema Svetom Teofanu, prava snaga dolazi od Gospoda, dok je na nama da budemo prijemnici te duhovne sile. On naglašava važnost skrušenosti i smirenja, kao i prepoznavanje naše zavisnosti od Božje milosti. Strah i trepet u suočavanju sa životnim izazovima trebali bi nas usmeriti ka neprekidnom vapaju za Božjom pomoći. On nas poziva na introspekciju: "Za koga se trudiš?" Ako je odgovor: "Samo za Gospoda," onda si na pravom putu. U suprotnom, tvoji napori mogu biti uzaludni, poput zgrade na pesku. Ova poruka je poziv na istinsku duhovnost koja proizilazi iz duboke povezanosti s Gospodom, čime se otvaramo za plodove života u Hristu.
Mudre devojke, svesne neophodnosti unutrašnjeg ulja — blagodati Duha, žure ka nebeskom Ženiku. One su spremne, jer su posvetile svoje srce Gospodu, prikupljajući ljubav i duhovnu energiju. Njihova usredsređenost na nebeske vrednosti omogućava im da uđu u carstvo Božije. S druge strane, lude devojke ostaju vezane za zemaljske stvari, verujući da im telesni ukrasi donose blagoslov. Njihova lenjost i samouverenje sprečavaju ih da se pripreme za susret s Gospodom, što rezultira promašenim putem i gubitkom duhovne blagodati.
Iako pravda može delovati umekšano i blago, ona se ne može ignorisati. Njena istina, kao unutrašnji glas, ne može biti utišana nasiljem ili represijom. Umesto toga, potrebno je raditi na umirenju savesti kroz veru, iskreno pokajanje i odlučnost da se živi u skladu s njom. Sveti Teofan nas poziva da obratimo pažnju na unutrašnje sukobe, jer spoljašnje prepreke ne mogu ugroziti unutrašnji mir koji dolazi iz duboke veze sa sobom i s Bogom. U tom smislu, svaka reč pravde može biti naš unutrašnji Jovan, koji nas poziva na autentičnost i hrabrost da se suočimo sa sopstvenim demonima.
