U svojoj misli za 17. subotu po Pedesetnici, Sveti Teofan kroz priču o deset devojaka nudi duboku pouku o duhovnom životu i pripremi za susret sa Bogom. Pozivajući se na priču Svetog Makarija, ističe razliku između mudrih i ludih devojaka, simbolizujući razdvojenost onih koji tragaju za duhovnom svetlošću i onih koji ostaju zarobljeni u prolaznim stvarima.
Mudre devojke, svesne neophodnosti unutrašnjeg ulja — blagodati Duha, žure ka nebeskom Ženiku. One su spremne, jer su posvetile svoje srce Gospodu, prikupljajući ljubav i duhovnu energiju. Njihova usredsređenost na nebeske vrednosti omogućava im da uđu u carstvo Božije.
S druge strane, lude devojke ostaju vezane za zemaljske stvari, verujući da im telesni ukrasi donose blagoslov. Njihova lenjost i samouverenje sprečavaju ih da se pripreme za susret s Gospodom, što rezultira promašenim putem i gubitkom duhovne blagodati.
Ova priča nas podseća na važnost aktivnog traganja za Božanskim, ističući da je potrebno ulagati trud i posvećenost kako bismo primili nebesko ulje radosti. Sveti Teofan nas poziva da preispitamo naše prioritete i da se okrenemo nebeskim vrednostima, jer samo tako možemo ostvariti istinsku ljubav prema Gospodu i njegovu blagodati.
"Čita se priča o deset devojaka. Sveti Makarije ovako opisuje njen smisao: "Pet mudrih devojaka, kao trezvoumne, požuriše ka onome neobičnome za svoju prirodu, i uzevši ulje i sasude svoga srca (tj. odozgo darovanu blagodat Duha), uđoše sa Ženikom u nebesku ložnicu. Druge, pak, lude devojke, ostavši privržene sopstvenoj prirodi, ne bejahu bodre, niti se postaraše da, dok se još nalažahu u telu, u svoje sasude uzmu ulje radosti, nego se iz lenjosti, ili zbog samoubeđenja u svoju pravednost, predadoše nekakvom snu. Stoga i nisu bile puštene na svadbu Carstva, ne ugodivši nebeskom Ženiku. Sputavane svetskim vezama i zamaljskom ljubavlju, one nisu svu svoju ljubav i privrženost posvetile nebeskom Ženiku, niti sa sobom prinesoše ulje. Duše koje traže ono neobično za svoju prirodu, tj. svetinju Duha, svom svojom ljubavlju se vežu za Gospoda. Stoga idu za Njim, odvraćajući se od svega, ka Njemu ustremljujući molitve i pomisli. One se i udostojavaju primanja ulja nebeske blagodati. Duše pak, koje ostaju u svojoj prirodi, gmižu po zemlji svojim pomislima, o zemlji misle, i um njihov život svoj ima na zemlji. One misle da pripadaju Ženiku, budući ukrašene telesnim ukrasima. Međutim, ne primivši ulje radosti, one se nisu preporodile Duhom odozgo“ (Bes.4, 6)".
Sveti Teofan u misli za 16. nedelju po Pedesetnici naglašava značaj lične odgovornosti i aktivnog angažovanja u duhovnom životu. On koristi metaforu talanata kako bi podstakao svakog pojedinca da prepozna i iskoristi darove koje je dobio od Boga. Važno je shvatiti da svi imamo različite sposobnosti i prilike, ali je ključno da se fokusiramo na ono što imamo i kako možemo to iskoristiti za duhovni napredak.
Prema Svetom Teofanu, prava snaga dolazi od Gospoda, dok je na nama da budemo prijemnici te duhovne sile. On naglašava važnost skrušenosti i smirenja, kao i prepoznavanje naše zavisnosti od Božje milosti. Strah i trepet u suočavanju sa životnim izazovima trebali bi nas usmeriti ka neprekidnom vapaju za Božjom pomoći. On nas poziva na introspekciju: "Za koga se trudiš?" Ako je odgovor: "Samo za Gospoda," onda si na pravom putu. U suprotnom, tvoji napori mogu biti uzaludni, poput zgrade na pesku. Ova poruka je poziv na istinsku duhovnost koja proizilazi iz duboke povezanosti s Gospodom, čime se otvaramo za plodove života u Hristu.
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje.
Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
