U trci za bogatstvom, čovek lako gubi osećaj za meru.
U vremenu u kojem čovek sve češće meri svoju vrednost onim što poseduje, a ne onim što jeste, duša se neprimetno udaljava od izvora istinske radosti.
Materijalno blagostanje, koje se često postavlja kao najviši cilj, ne donosi mir srcu, već ga opterećuje brigama, strahovima i neprestanim nemirom. Čovek postaje čuvar prolaznog, a zaboravlja na ono večno, za šta je stvoren.
U toj trci za sticanjem, čovek lako gubi osećaj za meru. Ono što je nekada bilo sredstvo za život, postaje svrha života.
Misli se sve više vezuju za prolazne stvari, a molitva, tišina i sabranost ustupaju mesto planovima, računima i brigama.
Pravoslavna tradicija vekovima upozorava na opasnost takvog života. Ne odbacujući rad i trud, ona ukazuje na potrebu unutrašnje slobode - da čovek koristi dobra ovoga sveta, ali da njima ne robuje. Jer gde je blago čovekovo, tamo je i srce njegovo. Ako je srce vezano za prolazno, ono postaje nemirno, rastrzano i zatvoreno za blagodat.
U tišini monaških kelija, daleko od svetovne buke, podvižnici su jasno videli ono što savremeni čovek često previđa - da bogatstvo ne donosi spokoj, već često rađa novu žeđ. Što više čovek ima, to se više boji da ne izgubi.
Tako se rađa neprekidna unutrašnja napetost koja ne dopušta duši da se smiri i uzdigne ka Bogu.
Zato su sveti oci učili da je istinsko bogatstvo u čistoti srca, u poverenju u Promisao i u oslobađanju od suvišnih vezanosti. Samo takav čovek može da stoji pred Bogom sa čistim umom i otvorenim srcem, bez tereta koji ga vuče nadole.
Jer kako je govorio starac Siluan Atonski:
"Ko je privezan za imanje i novac, neće nikad imati čist um u Bogu, jer u dubini njegove duše neprestano postoji briga o njima".
U pravoslavlju se greh ne posmatra samo kao prekršaj Božjeg zakona, već i kao rana u odnosu.
Nametljive i uznemirujuće misli postaju sve češći problem savremenog čoveka.
Čovek koji se oslobađa suvišnih želja počinje jasnije da vidi ono što je zaista važno.
Istorija i svakodnevica svedoče da ono što je nepravedno stečeno ne ostaje trajno.
Veliki četvrtak obeležila su četiri velika događaja: sveto pranje nogu učenicima, tajna večera, čudesna Isusova molitva i na kraju njegovo izdajstvo i hapšenje.
Razgovor o regionu, stabilnosti i saradnji otvorio je i pitanje uloge Crkve u savremenim odnosima među državama - može li njen glas da utiče tamo gde politika često nailazi na granice.
Tradicija farbanja i ukrašavanja jaja prenosi se generacijama i spaja porodice u zajedničkom ritualu.
Većina vernog naroda misli da zna kako se ponašati, ali tokom velikih praznika, poput Vaskrsa, iznenadi ih koliko detalja propuštaju - od ulaska u hram do pričešća i blagoslova.
U trci za bogatstvom, čovek lako gubi osećaj za meru.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Zašto ni spoljašnji mir ni uređeni život ne donose spokoj duši – snažne reči velikog pravoslavnog podvižnika razotkrivaju skrivene strasti koje čoveka udaljavaju od Boga i upozoravaju na najopasniji greh među njima.
Sveti oci često govore da strasti i grehovi, ukoliko im se čovek preda, ne razaraju samo duševni mir, već mogu da oslabe i telesne snage.
Crkva uči da škrt čovek zapravo ne poseduje novac, već novac poseduje njega.
Sveti Jovan Lestvičnik je o požudi govorio kao o obmanjivačici čula, poroku koji ne priznaje granice, požaru koji se raspiruje dodirima, pogledima, mirisima i rečima.
Tradicija farbanja i ukrašavanja jaja prenosi se generacijama i spaja porodice u zajedničkom ritualu.
Većina vernog naroda misli da zna kako se ponašati, ali tokom velikih praznika, poput Vaskrsa, iznenadi ih koliko detalja propuštaju - od ulaska u hram do pričešća i blagoslova.
Farbanje i ukrašavanje vaskršnjih jaja predstavlja jedan od najstarijih i najlepših hrišćanskih običaja.
Priča o učeniku koji je bio uz Hrista, a potom otišao svojim putem otvara pitanje slobodne volje, slabosti i propuštene prilike za pokajanje, koje i danas izaziva nemir i preispitivanje.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
U besedi za sredu Strasne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički osvetljava trenutke kada Hristos dolazi i menja život onih koji Ga traže.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliku sredu po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Dionizija Korintskog, dok Jevreji obeležavaju dane Pashe, a muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Od neprekidnog pričanja i pohlepe do nedostatka vere - otac Dimitrije objasnio je kako molitva, disciplina i odlazak u crkvu mogu osloboditi dušu i doneti mir.
