U pravoslavnoj duhovnosti, krst zauzima centralno mesto kao znak stradanja, ali i pobede, kao svedočanstvo ljubavi Božje prema čoveku i večni poziv na pokajanje, smirenje i život u veri.
Još od trenutka krštenja, kada vernik prima svoj krst, započinje njegov lični put njegovog nošenja - ne samo kao predmeta na grudima, već kao nevidljivog znamenja koje prati svaki njegov korak, misao i delo.
Poseban značaj u životu vernika ima upravo nošenje krstića na grudima. On se ne nosi kao ukras, niti kao običaj bez dubljeg smisla, već kao stalni podsetnik na Hristovo stradanje i na zavet koji je svaki hrišćanin primio na krštenju.
Krstić na grudima čuva srce - ne samo simbolično, već i duhovno, podsećajući čoveka da svoje misli, reči i dela uskladi sa verom koju ispoveda. U trenucima sumnje, straha ili iskušenja, dodir krsta na grudima budi svest o prisustvu Božjem i vraća čoveka na put vere.
Sveti oci su učili da je celivanje krsta čin ljubavi, ali i pokajanja. U tom tihom i jednostavnom gestu, čovek se vraća sebi, ispoveda svoje slabosti i traži snagu da ih prevaziđe. Krst tada postaje most između čoveka i Boga, između prolaznog i večnog, između slabosti i spasenja.
Posebno mesto u toj duhovnoj praksi zauzima svakodnevno obraćanje krstu - u molitvi, u trenucima radosti, ali i u časovima tuge i iskušenja. Vernik, celivajući svoj krstić i noseći ga na grudima, ne iskazuje samo poštovanje prema svetinji, već i potvrđuje svoju veru da je Božja ljubav jača od svake tame i svakog pada.
O značaju nošenja krsta i njegovoj blagotvornoj sili govorio je i starac Sava Pskovo-pečerski:
- Gospod je za vreme krsnih stradanja ostavio na Krstu svetlost i ljubav, zato se iz krsta izlučuju zraci blagodatne svetlosti i božanske ljubavi. Blagodatna svetlost koja iz krsta ishodi pali zlobnu mračnu silu, a ljubav sve obuhvata. Zato kada nosimo krst na grudima i celivamo ga s ljubavlju, onda se osvećujemo i spolja i iznutra.
- Kada mi celivamo svoj krstić, onda zraci blagodatne svetlosti i božanstvene ljubavi prodiru u naš karakter, našu savest, našu dušu i srce. Krst nam je dat na krštenju, i mi nikada ne smemo da se rastajemo od njega i da zaboravljamo na njega. Deco moja! Celivajmo krstić po 5 puta u čast pet rana Gospoda; celivajmo ga, ispovedajući pred njim grehe svoje kao Marija Egipćanka u pustinji. Celivajmo krstić za rođake i bliske; i sebe osvećujmo celivajući svoj krstić s molitvom: "Prolij, Gospode, kaplju najsvetije tvoje krvi u moje srce isušeno od strasti i grehova i nečistota duševnih i telesnih. Amin."
Hršćani nose krst kao simbol spasenja, ovo je oruđe pogubljenja Isusa Hrista, koji je umro za grehe ljudskog roda. To ne može biti ukras, greše oni koji na krst gledaju sa ove tačke gledišta.
Sve je izraženiji trend da žene preuzimaju uloge i ponašajne obrasce koji su tradicionalno vezivani za muškarce
Predsednik Patrijaršijske komisije Ruske pravoslavne crkve za pitanja porodice, zaštite materinstva i dece ističe da krst nije samo ukras – on je znak pobede Hrista nad smrću, predanja Bogu i put ka duhovnom oslobađanju.
Krst nije samo simbol stradanja, već pre svega znak vaskrsenja i nade, pečat Hristove ljubavi prema rodu ljudskom i svedočanstvo njegove žrtve kojom je smrt pobeđena.
