U vreme oluje i uzburkavanja strasti, trudi se da ne padneš u uninije i očajanje, već pribegni samoprekorevanju, krotosti i pokajanju, kaže jeromonah Mihailo Valaamski
U pravoslavnoj tradiciji, očajanje se smatra grehom jer označava gubitak nade i poverenja u Božiju pomoć. Očajanje je duhovna slabost koja udaljava vernika od Boga.
Crkva uči da je vera temelj kroz koji se prevazilazi očajanje. Oslanjajući se na Boga i njegovu providnost, vernik ne treba da gubi nadu, čak ni u najtežim trenucima.
Prema učenju pravoslavlja, Bog nikada ne ostavlja svoje verne, bez obzira na patnju koju prolaze. Očajanje je zapravo znak sumnje u Božiju ljubav i snagu da pomogne.
Jeromonah Mihailo Valaamski je jednom prilikom na to i ukazao.
"Trpi i istrpi sve. Svaku tugu, svako breme, uvredu, klevetu, a najviše se plaši očajanja; To je najteži greh. Naoružaj se, započni rat i Gospod će ti dati ostalo. U vreme oluje i uzburkavanja strasti, trudi se da ne padneš u uninije i očajanje, već pribegni samoprekorevanju, krotosti i pokajanju. Bogu je draži skrušeni grešnik, od nepokajanog i gordog pravednika, koji misli da se opravda pravednošću. Stoga, iznad svega čuvaj mir u srcu. Sve predaj Gospodu, u potpunosti se predaj Njemu. On je sve i sve je Njega radi".
Sedam smrtnih grehova predstavlja jednu od najvažnijih okosnica hrišćanskog učenja i hrišćanske teologije.
Bog je sve premudro i prekrasno ustrojio, govorio je Sveti Sevastijan Kartaginski.
Sreća se ne može naći na kasnim noćnim gozbama, na pijankama ili na onim ozloglašenim mestima...
Sećanje na njega takođe nas podseća na događaj iz vremena cara Julijana Odstupnika, koji je pokušao da vrati Rimsko carstvo u idolopoklonstvo i odbaci hrišćanstvo.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Upravo ona ni Kainu nije dala da se pokaje posle ubistva brata, niti je dopustila Judi da posle izdaje pronađe put spasenja, već ga je dovela, kroz očajanje koje mu je nametnula, dotle da se obesi.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za subotu šeste sedmice po Duhovima otkriva surovu realnost o iskupljenju koje se ne može kupiti ni zlatom ni srebrom, već samo Hristovom krvlju.
Ne brinite se za sutra, jer dovoljano je svakom danu zla svojega, kaže arhimandrit Hrizostom.
Srce pravoslavnog odnosa prema grehu jeste pokajanje.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
