Sveti Teofan misli za 25. subotu po Pedesetnici naglašava duboku povezanost između vere i Božije pomoći, ističući važnost vere kao temelja za isceljenje i Božju milost. On se oslanja na biblijski događaj isceljenja dečaka koga je posedao đavo, koji se dogodio nakon što je Gospod ukorio neverje, bilo to neverje oca, naroda ili apostola.
Sveti Teofan objašnjava da vera nije samo mentalni čin ili razmišljanje, već obuhvata celokupno biće čoveka. Vera znači potpuno oslanjanje na Boga, poverenje u njega i potpunu predanost. Čovek koji veruje u Boga nije samo onaj ko ga priznaje svojim umom, već onaj koji se potpuno oslanja na Božiju pomoć i čiji je odnos prema njemu poput odnosa deteta prema ocu.
Verovati znači potpuno se osloniti na Boga i imati nadu da će On pomoći, jer vera u Gospoda nije samo intelektualna, već duboko ukorenjena u srcu. Kroz ovaj odnos poverenja i vere, čovek otvara vrata Božje milosti. Međutim, vera nije nešto što čovek može imati sam od sebe, već je to dar Božiji koji treba tražiti i moliti od Boga. Ovaj dar vere, koliko god slab bio, kao što je bio slučaj sa ocem dečaka, već omogućava Gospodu da deluje.
Na kraju, Sveti Teofan podseća da se pravi vernik nikada ne obeshrabruje čak ni kada ne vidi odmah odgovore na svoje molitve. Ako nešto ne dobijemo, to znači da nije bilo dovoljno vere, a istinska vera u Gospoda čini da naši um, srce i dela budu usmereni prema Njemu, omogućavajući Božiju pomoć i blagoslove.
"Po silasku sa Gore Preobraženja, Gospod je iscelio dečaka u kojem je bio đavo. Isceljenju je prethodio ukor za neverje, koje je bilo uzrok zbog koga učenici nisu iscelili posednutog đavolom (Lk.9,27-41). Ma čije da je bilo neverje – oca koji je priveo sina, naroda koji se sabrao, ili, može biti, i apostola – može se zaključiti da njegovo prisustvo zatvara vrata milostivog pogleda Božijeg i Njegove pomoći, a da ih vera otvara. Gospod je i rekao ocu: „Dobićeš po meri vere“. Vera nije delo jedino misli i uma, nego obuhvata celo biće čovečije. Ona obuhvata uzajamne obaveze verujućeg i Onoga kome on veruje, pa makar se one i ne izrekle bukvalno. Čovek se nada na onoga kome veruje, na njega se u svemu oslanja i od njega ni u čemu ne očekuje odbijanje. Zbog toga mu se i obraća bez sumnje kao ocu, i ide k njemu kao u svoju riznicu, u uverenju da se neće vratiti praznih ruku. Takvo raspoloženje i bez reči izaziva naklonost kod onoga kome se čovek obraća. Tako biva među ljudima. Međutim, isti vid raspoloženja potreban je i u odnosu prema Gospodu, svemogućem i sveznajućem, koji želi da daruje svako dobro. Onaj koji istinski veruje nikada ne biva obmanut u svojim očekivanjima. Ako nešto nemamo, premda smo i tražili, znači da nemamo potrebnu veru. Pre svega, potrebno je tražiti i smestiti u srce punu veru u Gospoda. Treba je tražiti i umoliti od Njega, budući da je nemamo sami po sebi i da je dar Božiji. Od oca dečaka se tražila vera i on se pomolio: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju. Verovao je slabo, kolebao se, i molio se za utvrđenje vere. I ko će se pohvaliti savršenstvom vere? Kome, dakle, nije neophodno da se pomoli: Pomozi, Gospode, mome neverju? Kad bi vera kod nas bila na snazi, misli bi bile čiste, osećanja sveta i dela bogougodna. Tada bi nas Gospod slušao kao otac decu. Sve što bi nam došlo u srce (a u takvom stanju moglo bi doći samo ono što je ugodno Gospodu) mi bismo dobijali bez odbijanja i odlaganja".
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
Prema Svetom Teofanu, pravi početak "samoispravljanja" leži u buđenju samoodricanja u srcu, što je osnova za obnavljanje pravde i ljubavi. Kada se ove vrline ponovo uspostave, sve ostale vrline oživljavaju, i tada čovek postaje stvarno lep u očima Božijim, iako spolja možda ne izgleda kao model savršenstva prema ljudskim merilima. Najvažnije, kako Sveti Teofan ističe, nije sud ljudski, već sud Božiji, koji je jedini koji treba da nas vodi.
Sveti Teofan ističe da je moguće biti u svetu i baviti se svakodnevnim poslovima, a da pri tome ne budemo vezani za njih duhovno. To ne znači da život postaje bezosećajan ili hladan, već da u takvom životu može da se razvije dublji, duhovni život koji nije vezan za spoljašnju stvarnost. Srce se može "zagrejati“ iz drugog, nevidljivog izvora, koji je mnogo snažniji i trajniji od svega što je prolazno. Iako bi neki mogli pomisliti da je u tom slučaju bolje potpuno se povući iz sveta, Sveti Teofan pokazuje da to nije nužno.
Sveti Teofan piše o tome kako, uprkos tome što mnogi veruju da Božije milosrđe neće dopustiti večnu odbačenost, postoji i realnost da ljudi, kroz svoju nepopravljenost i tvrdoglavost u zlu, sami postavljaju prepreke između sebe i Boga. On upozorava na opasnost da zlo može napredovati baš kao i dobro, i da grešnici, ukoliko ne traže pokajanje, ostaju zatvoreni u svom zlu, što ih vodi u večnu udaljenost od Božije svetlosti. Za Svetog Teofana, pakao nije mesto koje je Bog stvorio da bi kaznio ljude, već je to posledica slobodnog izbora ljudi koji nisu želeli da se isprave.
