Milosrđe temelj hrišćanskog života.
U vremenu u kojem se čovek sve više zatvara u krug sopstvenih interesa, porodice i neposrednih briga, pravoslavna vera nas iznova podseća da je hrišćanski poziv širi od granica doma i krvi. Porodica jeste sveta i blagoslovena zajednica, mala crkva u kojoj se učimo ljubavi, trpljenju i praštanju.
Ali, ako ta ljubav ostane zatvorena samo u krugu onih koji su nam po telu najbliži, ona prestaje da raste i da se umnožava.
U pravoslavnoj tradiciji, svetitelji su uvek živeli tom širinom srca. Njihove kelije, domovi i manastiri postajali su utočišta za nepoznate, bolesne, unesrećene i odbačene. Ljubav prema bližnjem nikada nije bila samo pobožna misao, već konkretno delo – komad hleba, reč utehe, otvorena vrata. Jer u svakom čoveku, ma koliko bio stran, skriven je lik Hristov.
Zato je milosrđe temelj hrišćanskog života. Ne samo milosrđe prema onima koji nam uzvraćaju ljubav, već prema onima koji su nam potpuno nepoznati. U susretu sa siromašnima, bolesnima i zarobljenima, hrišćanin susreće samoga Hrista. Odbaciti njih znači odbaciti Njega; proći pored njih ravnodušno znači proći pored Gospoda.
Duhovna porodica Crkve okuplja ljude različitih naroda, jezika i sudbina. Ono što ih spaja nije zajedničko poreklo, niti ista mišljenja, već zajedničko opredeljenje za volju Božiju.
Ta veza je dublja od svake zemaljske povezanosti, jer se temelji na ljubavi koja je izvela svet iz nebića u biće i koja neprestano obnavlja palog čoveka.
U tom duhu, reči arhimandrita Vasilija Ivironskog snažno opominju i podsećaju:
- Ako nepoznati ljudi nisu tvoja sopstvena porodica, gubiš oboje, i svoju sopstvenu porodicu, i sebe. Ako ne vidiš Hrista u ličnosti nepoznatoga, bolesnog, unesrećenog i zarobljenoga, tada ni njega uopšte ne poznaješ.
- Njegov narod, njegovi prijatelji, njegova porodica, njegova majka, i njegova braća, određeni su drugačijom vezom. Oni nisu određeni krvnim srodstvom, ili delenjem jednakih ljudskih mišljenja, ili ograničenim ciljevima, već ljubavlju koja je sve dovela iz nebića u biće, i obnavlja palog čoveka: Jer ko izvrši volju Božiju onaj je brat moj i sestra moja i mati moja (Mk. 3, 35). Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko: no koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima.
Pravoslavna Crkva na zle pomisli gleda kao na demonske napade i deo neprekidne duhovne borbe koju čovek vodi tokom čitavog života. Čovek, zaslepljen emocijama, često vidi samo ono što gubi, a ne i ono što gubitkom dobija. Pravoslavna duhovnost uči da se zlo ne pobeđuje zlom, već dobrim, i da se istinska pobeda ne ostvaruje nad drugim čovekom, već nad sobom. I dobro i loše je od Gospoda. Budi deo Religija.rs zajednice.
shutterstock_GaudiLab
KAKO SE BORITI PROTIV ZLIH POMISLI: Otac Rafailo otkrio recept koji momentalno pruža olakšanje i tera ih tako kao da nikad nisu ni postojale
ZAŠTO NE TREBA TUGOVATI KAD VAS BLIŽNJI ODBACE: Sveti Luka Krimski o onome što Bog vidi, a vi ne
KO OVO NE RADI, ČAK I DA KRV PROLIJE ZA HRISTA, ZAVRŠIĆE U PAKLU: Ozbiljna opomena starca Pajsija
KAD VAM KRENE U ŽIVOTU, OBAVEZNO OVO URADITE! Sveti Jovan Zlatousti kaže da ćete tako "umnožiti radost"!
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Prema hrišćanskom učenju, čovek je pozvan da čuva svoj jezik od zlih reči, osude i proklinjanja, a roditeljska ljubav ne bi trebalo da se pretvori u ponižavanje i osuđivanje deteta.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Kada se kolač podeli, gost deo iz leve ruke spušta na sto, pored sveće i žita, dok četvrtinu koju drži u desnoj ruci podiže i predaje domaćici.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Đurđic se obeležava kao uspomena na prenos moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije u Lidu Palestinsku.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Njihovo stradanje postalo je svedočanstvo vere i za one koji su do tada progonili hrišćane.
Prema hrišćanskom učenju, čovek je pozvan da čuva svoj jezik od zlih reči, osude i proklinjanja, a roditeljska ljubav ne bi trebalo da se pretvori u ponižavanje i osuđivanje deteta.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Priprema se bez komplikovanih postupaka, a najvažniji korak dolazi kada se izvadi iz rerne i prelije mirisnom mešavinom peršuna, ulja i belog luka.
Napuštanje boli posebno onda kada dolazi od osobe kojoj smo verovali.
Što se čovek više oslobađa svoje gordosti i svoje volje, to u njegovoj duši ostaje više mesta za Božju blagodat.
Kada se makar jedna osoba u porodici iskreno i postojano moli, ona postaje duhovni oslonac svima drugima, iako to često nije vidljivo spolja.
Pravoslavna tradicija uči da se Bog otkriva kroz ljubav, milosrđe i nepokolebljivu vernost, kao onaj koji ne napušta svoje stvorenje čak ni onda kada se ono udalji od njega.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Prema hrišćanskom učenju, čovek je pozvan da čuva svoj jezik od zlih reči, osude i proklinjanja, a roditeljska ljubav ne bi trebalo da se pretvori u ponižavanje i osuđivanje deteta.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Pravoslavno učenje podseća da čovek ne bi trebalo da vrednuje život samo kroz ono što poseduje i postiže, već i kroz odnos prema bližnjima, sopstvenim postupcima i Bogu.
Greh nije samo ono što je kažnjivo pred zakonom ili što izaziva osudu okoline.
Njihovo stradanje postalo je svedočanstvo vere i za one koji su do tada progonili hrišćane.
Njihovo ime posebno se spominje kada se neko suoči sa bolešću, bolom, strahom ili neizvesnošću.
Kađenje je blagosiljanje i osvećenje prostora, a ne obaveza da se svaki kvadratni metar kuće na isti način kadi, objasnio je sveštenik.
Sveti oci upozoravali su da se čovek ne sme vezivati za rđave pomisli niti im pridavati preveliku pažnju, već da treba da se okrene molitvi i veri.
U pravoslavnom učenju reč ima posebnu težinu, a od čoveka se očekuje da je koristi za dobro, a ne za povređivanje drugih.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News