I dobro i loše je od Gospoda.
U danima blagostanja, kada su domovi ispunjeni smehom, kada zdravlje služi i kada posao napreduje, čovek lako zaboravi da je svaki dar odozgo.
U takvim trenucima vera poziva na zahvalnost, jer zahvalno srce čuva čoveka od gordosti. Onaj ko blagosilja Gospoda u radosti, svedoči da prepoznaje izvor svakog dobra i da ne pripisuje zasluge samo sebi.
Blagodarnost tada postaje štit od duhovne uspavanosti i početka udaljavanja od Boga.
Sa druge strane, kada dođu dani iskušenja – bolest, gubitak, nepravda ili tuga – vera se pokazuje u svojoj punoj snazi. Pravoslavlje ne poriče bol niti traži od čoveka da ne plače. Suze su prirodan izraz ljudske slabosti, ali u isto vreme i prostor u kojem se srce može otvoriti za utehu Božiju. U stradanju se čovek suočava sa sopstvenom nemoći i tada se uči smirenju, a smirenje je temelj duhovnog rasta.
Blagosiljati Gospoda u teškim trenucima ne znači odobravati zlo, već imati poverenje da Bog i kroz tamu vodi ka svetlosti. Takvo držanje srca razbija očaj, prekida lanac ogorčenosti i donosi mir koji nije od ovoga sveta. Vernik zna da nijedna nevolja nije bez smisla i da nijedno iskušenje nije veće od mere koju čovek, uz Božiju pomoć, može da podnese.
U toj jednostavnoj, ali dubokoj duhovnoj logici ogleda se iskustvo Crkve kroz vekove: radost se umnožava kada je osveštana zahvalnošću, a bol se ublažava kada je prožet verom. Zato su svetitelji učili da je blagoslov u svakoj prilici ključ duhovne postojanosti i mira.
Kako je govorio Sveti Jovan Zlatousti:
"Ako ti se dogodi nešto dobro, blagoslovi Gospoda – i produžiće ti se! Ako ti se dogodi nešto loše, blagoslovi Gospoda – i prekratiće ti se!"
Sveti oci su svedočili da se mir ne nalazi u izbegavanju stradanja, već u pravilnom odnosu prema njemu.
U Jevanđelju, Hristos ne obećava lak život, ali obećava da neće ostaviti one koji idu putem krsta.
Iskušenja skidaju iluziju samodovoljnosti i podsećaju čoveka da nije gospodar sopstvenog života, već biće koje zavisi od Božje milosti.
Pravoslavna vera uči da nijedna muka nije besmislena i da nijedno stradanje nije bez smisla ako se nosi sa poverenjem u Božiju volju.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Duhovi zla u ljudski um unose misli koje podstiču strah, očajanje, mržnju, zavist, gordost i beznađe.
Sveti oci su često govorili da nevolje imaju posebnu ulogu u duhovnom životu.
Nije vera odsustvo bola, već pouzdanje da bol ima smisao.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Đurđević je ukazao i na to da posetioci ne mogu očekivati da će im monasi u svakom trenutku biti dostupni, jer život u manastiru podrazuma i poštovanje dnevnog poretka.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao značaj brige o čoveku kao celovitoj ličnosti, posebno ukazavši na mesto molitve u zdravstvenim ustanovama.
U besedi za utorak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristove reči o vlasti da položi život i ponovo ga uzme, otkrivajući dubinu Njegove žrtve i ljubavi prema ljudima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
