I dobro i loše je od Gospoda.
U danima blagostanja, kada su domovi ispunjeni smehom, kada zdravlje služi i kada posao napreduje, čovek lako zaboravi da je svaki dar odozgo.
U takvim trenucima vera poziva na zahvalnost, jer zahvalno srce čuva čoveka od gordosti. Onaj ko blagosilja Gospoda u radosti, svedoči da prepoznaje izvor svakog dobra i da ne pripisuje zasluge samo sebi.
Blagodarnost tada postaje štit od duhovne uspavanosti i početka udaljavanja od Boga.
Sa druge strane, kada dođu dani iskušenja – bolest, gubitak, nepravda ili tuga – vera se pokazuje u svojoj punoj snazi. Pravoslavlje ne poriče bol niti traži od čoveka da ne plače. Suze su prirodan izraz ljudske slabosti, ali u isto vreme i prostor u kojem se srce može otvoriti za utehu Božiju. U stradanju se čovek suočava sa sopstvenom nemoći i tada se uči smirenju, a smirenje je temelj duhovnog rasta.
Blagosiljati Gospoda u teškim trenucima ne znači odobravati zlo, već imati poverenje da Bog i kroz tamu vodi ka svetlosti. Takvo držanje srca razbija očaj, prekida lanac ogorčenosti i donosi mir koji nije od ovoga sveta. Vernik zna da nijedna nevolja nije bez smisla i da nijedno iskušenje nije veće od mere koju čovek, uz Božiju pomoć, može da podnese.
U toj jednostavnoj, ali dubokoj duhovnoj logici ogleda se iskustvo Crkve kroz vekove: radost se umnožava kada je osveštana zahvalnošću, a bol se ublažava kada je prožet verom. Zato su svetitelji učili da je blagoslov u svakoj prilici ključ duhovne postojanosti i mira.
Kako je govorio Sveti Jovan Zlatousti:
"Ako ti se dogodi nešto dobro, blagoslovi Gospoda – i produžiće ti se! Ako ti se dogodi nešto loše, blagoslovi Gospoda – i prekratiće ti se!"
Sveti oci su svedočili da se mir ne nalazi u izbegavanju stradanja, već u pravilnom odnosu prema njemu.
U Jevanđelju, Hristos ne obećava lak život, ali obećava da neće ostaviti one koji idu putem krsta.
Iskušenja skidaju iluziju samodovoljnosti i podsećaju čoveka da nije gospodar sopstvenog života, već biće koje zavisi od Božje milosti.
Pravoslavna vera uči da nijedna muka nije besmislena i da nijedno stradanje nije bez smisla ako se nosi sa poverenjem u Božiju volju.
Jedan od najvažnijih načina na koji možemo biti uz čoveka koji pati jeste molitva.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Srpska svetinja stara više od jednog veka našla se u zemljišnim knjigama u Gradačcu pod spornim vlasništvom, što izaziva zabrinutost pravoslavnih vernika.
Poglavar SPC govorio je o veri koja povezuje generacije i čuva duhovne korene naroda, upozorio na razdor i mržnju, a Bojanu Pajiću uručeno je visoko crkveno odlikovanje za doprinos srpskom kulturnom nasleđu.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Duhovi zla u ljudski um unose misli koje podstiču strah, očajanje, mržnju, zavist, gordost i beznađe.
Sveti oci su često govorili da nevolje imaju posebnu ulogu u duhovnom životu.
Nije vera odsustvo bola, već pouzdanje da bol ima smisao.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Jedan od najvažnijih načina na koji možemo biti uz čoveka koji pati jeste molitva.
Sve što se prinosi Bogu na žrtvu trebalo bi da bude od čistog materijala, naglasio je sveštenik.
Rektor Niške bogoslovije objašnjava zašto su molitva, milostinja i vera u Vaskrsenje dragoceniji od skupih spomenika i bogatih trpeza i šta zaista možemo da učinimo za duše svojih upokojenih.
U besedi za subotu 19. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zašto se put ka Gospodu ne prelazi ohološću i uzdizanjem sebe, već ljubavlju, smirenjem i spremnošću da tvorimo volju Božju.
Jedan od najvažnijih načina na koji možemo biti uz čoveka koji pati jeste molitva.
U našoj krvi su nebrojeni preci, sa njima je i deo nas otišao Bogu, govorio je starac Visarion.
Ko zaboravi sopstveni put, lako može zaboraviti i šta ga je oblikovalo.
Niko u manastiru nije znao njen pravi identitet.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Miholjske zadušnice i Svetog mučenika Kalistrata po starom kalendaru, dok po novom proslavljaju Svete mučenike Evlampija i Evlampiju. Katolička crkva obeležava Svetog Franju Bordžiju, Jevreji obeležavaju Šabat Berešit, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Svetogorski starac podseća da pravoslavni duhovni život ne podrazumeva bekstvo od iskušenja, već istrajnost u borbi protiv greha, pokajanje i neprestano okretanje Bogu.
Čak 49 vojnika, videvši Kalistratovu postojanost, prihvatilo je hrišćansku veru.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
