SUTRA SU ZADUŠNICE: Otac Dejan objasnio šta naši upokojeni zaista očekuju - najmanje žele ono što mi najčešće činimo

Velike ili zimske Zadušnice, prvi dan u kalendarskoj godini posvećen pomenima upokojenih, biće obeležene u subotu, 14. februara 2026. godine.

Ovaj dan u pravoslavnom kalendaru zauzima posebno mesto, jer je posvećen molitvenom sećanju na sve preminule članove porodice, rodbinu i prijatelje.

Tim povodom u hramovima će biti služene svete liturgije i parastosi, tokom kojih će se čitati imena upokojenih i uznositi molitve za pokoj njihovih duša. 

Otac Dejan Krstić je ovim povodom objasnio šta su zapravo Zadušnice i šta naši upokojeni očekuju od nas na taj dan.

- Zadušnice su dan posvećen ljubavi koja ne prestaje. Dan kada Crkva otvara svoje naručje i obuhvata i žive i upokojene u jednoj molitvi, u jednom prizivu: "U pokoj, Gospode, duše usnulih slugu Tvojih." Toga dana ne idemo samo "na groblje",  idemo u susret onima koji nas vole i koji, iako više nisu sa nama u ovom svetu, nisu nestali - počeo je otac Dejan i naglasio da "u Hristu niko ne nestaje".

Nikola Mutic

 

Posebno je naglasio da naši pokojni ne očekuju od nas suze i žalopojke:

- Oni ne traže ni raskošne spomenike ni bogate trpeze, već ono što duša može da ponese u večnost, molitvu, ljubav i milostinju. Sve što je od ovoga sveta, grob pokriva; ali sve što je od ljubavi, živi pred licem Božijim.

Zato su Zadušnice, kako je objasnio, praznik ljubavi i vere u Vaskrsenje.

- Mi toga dana prinosimo na grobove sveće i žito (koljivo), znake vere da život ne prestaje. Žito pripremamo s pobožnošću i ljubavlju, jer ono nije običan običaj, već dubok simvol. Kao što zrno pšenice, kada padne u zemlju, "umire" da bi iz njega niknuo novi život, tako i čovek polazi u zemlju da bi u dan Vaskrsenja ponovo zasijao u slavi. Koljivo je, dakle, simvol Vaskrsenja, života koji se rađa iz smrti, kao što je Hristos, "prvenac iz mrtvih", vaskrsao i darovao nam večni život - istakao je otac Dejan.

Shutterstock/fortton

 

Toga dana, kaže,  idemo u hram, na Svetu liturgiju, i tamo ostavljamo imena naših pokojnih da ih sveštenik pomene na proskomidiji, u vreme kada se na diskosu prinosi beskrvna žrtva za žive i mrtve.

- Time naše molitve postaju deo tajne Hristove žrtve, jer se u Liturgiji sabiraju nebeska i zemaljska Crkva, živi i upokojeni u jednom telu Hristovom. A ako posle službe iznosimo hranu na groblje, neka to bude s merom i ukusom. Ne treba od groblja praviti gozbu, jer grob nije trpeza za telo, već mesto molitve za duše. Najlepši spomenik našim pokojnicima jeste kad onu hranu koju bismo ostavili na grobu pružimo nekome ko je gladan, siromahu, bolesniku ili samotniku - objasnio je otac Dejan.

Tako će milostinja, naglašava, postati živa molitva, i radost će iz groba sići u srce onoga koji čini dobro.

- Zadušnice nas podsećaju da smrt nije kraj, nego poziv na dublju ljubav. Da su naši pokojni i dalje uz nas, da nas očekuju u Hristu, da nas prate molitvom i tišinom večnosti. A od nas traže samo jedno: da ih ne zaboravimo u molitvi, da živimo tako da se jednoga dana u radosti ponovo sretnemo. Kada zapalimo sveću za svoje bližnje, neka to bude plamen vere da će Hristos jednoga dana sve obasjati svetlošću koja ne zalazi. Jer, u Njemu nema mrtvih, svi žive - zaključio je otac Dejan.
 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara