Sveštenik Borislav Petrić kaže da je naša dužnost da decu spremamo i učimo ih da je smrt deo života.
Mnogi se roditelji i članovi porodice nađu u nedoumici kada preminu bliska osoba ili član porodice – da li dete treba da prisustvuje sahrani?
U srpskom narodu postoje brojna verovanja i običaji vezani za prisustvo dece na sahranama, ali mišljenja su često podeljena – od onih koji smatraju da decu treba zaštititi od bola i tuge, do onih koji veruju da ih treba uključiti, kako bi se na zdrav način suočila sa smrću kao delom života.
Crkva, kao duhovni oslonac mnogih porodica u trenucima gubitka, nema jasno propisano pravilo po ovom pitanju, već ostavlja prostor za promišljanje i individualni pristup.
Sveštenik Borislav Petrić, govoreći o ovoj temi jednom prilikom je rekao je da Crkva promišlja na o ovom pitanju, ali da konačan i univerzalan odgovor – ne postoji.
- Svako u svom domu treba da uzme u obzir uzrast deteta i činjenicu da li su deca za to spremna. Da li bi ih prisustvo sahrani moglo dodatno povrediti ili produbiti tugu. Kao sveštenik mislim da ne postoji ta neka donja granica koju treba da odredimo, od četiri, šest ili deset godina, već promišljati lično i individualno - rekao je sveštenik Petrić.
On ističe da su deca često spremnija nego što to odrasli pretpostavljaju.
- Prema mom parohijskom iskustvu, deca su često mnogo zrelija, odgovornija, samostalnija, ozbiljnija i na svaki način spremnija od odraslih da se uhvate u koštac sa takvim temama. U svom domu sam morao davati odgovor na takva pitanja i svaki put se iznenadim i pozitivno zaprepastim koliko su moja deca ili njihovi vršnjaci spremni da razgovaraju o smrti - objasnio je otac Borislav.
Dodaje da ne vidi ništa loše u tome da se deca pripremaju da je smrt deo života.
- To smo dužni i kao roditelji, a tek kao Crkva. Da promišljamo da ih vodimo na groblje, opela, sahrane... da bi i oni mogli da se suočavaju i daju svoj odgovor na takva pitanja - zaključio je sveštenik Petrić.
Prema učenju Crkve, bez krštenja nije moguće pristupiti ostalim svetim tajnama, niti se u potpunosti uključiti u liturgijski i duhovni život zajednice.
U osnovi hrišćanske vere je nada u Vaskrsenje - verovanje da ćemo svi vaskrsnuti i živeti večni život u Carstvu nebeskom.
U pravoslavlju, dete se ne posmatra samo kao mali čovek koji treba da odraste, već kao dragoceni dar Božiji.
Osim Miholjskih, tokom godine se obeležavaju još i zimske, letnje i Mitrovske zadušnice.
Zlo se ne identifikuje isključivo s ljudima, već sa duhovnim stanjima i demonskim silama koje čoveka navode na gordost, mržnju, ogovaranje...
Isprobajte starinski recept iz 1855. godine – jednostavno jelo puno ukusa, topline i tihe mudrosti.
Sveštenik Borislav Petrić kaže da je naša dužnost da decu spremamo i učimo ih da je smrt deo života.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog I Žičkog za 19. Sredu po duhovima otkriva kako volja usklađena sa Božijom voljom oblikuje život ispunjen dobrotom, pravdom i unutrašnjim mirom, čak i usred svakodnevne žurbe i iskušenja.
Iako se svakodnevno susreću sa njim u hramovima i manastirima, mnogi ne znaju da je antimis više od platna – na njemu se osvećuje hleb i vino, simbolizuje Hristovu žrtvu i povezuje vernike sa srcem pravoslavne tradicije.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Kada je izgubila dete, očajna majka je potražila utehu kod gruzijskog monaha, starca Gavrila, svetitelja našeg vremena. Njegova priča o Božijoj promisli dotakla je srce ove nesrećne žene, ali i hiljade vernika širom sveta.
Sveće koje se pale tokom opela simbolizuju Hristovu svetlost koja vodi dušu preminulog kroz tamu smrti do večnog života. One su simbol vere i nade u vaskrsenje.
Zlo se ne identifikuje isključivo s ljudima, već sa duhovnim stanjima i demonskim silama koje čoveka navode na gordost, mržnju, ogovaranje...
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog I Žičkog za 19. Sredu po duhovima otkriva kako volja usklađena sa Božijom voljom oblikuje život ispunjen dobrotom, pravdom i unutrašnjim mirom, čak i usred svakodnevne žurbe i iskušenja.
Iako se svakodnevno susreću sa njim u hramovima i manastirima, mnogi ne znaju da je antimis više od platna – na njemu se osvećuje hleb i vino, simbolizuje Hristovu žrtvu i povezuje vernike sa srcem pravoslavne tradicije.
Veliki pravoslavni duhovnik i svetitelj ostavio je snažnu poruku o nevidljivoj bitki koja odlučuje sudbinu duše — i otkrio zašto pogled može biti naš najveći saveznik ili pad.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Protojerej-stavrofor Nemanja Krivokapić podseća vernike šta je istinska svetinja slavskog dana.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
