Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga.
Odnos Pravoslavne crkve prema konzumiranju alkohola i pijanstvu jasno je razgraničen i precizno definisan u njenom učenju, bez mešanja ova dva pojma. Alkohol se u crkvenom predanju ne smatra zlom samim po sebi, dok se pijanstvo, bez izuzetka, smatra grehom i duhovnim padom.
Vino se, recimo, u Svetom pismu pominje kao dar Božji i sastavni deo života ljudi biblijskog vremena. Njegova najsvetija i najuzvišenija upotreba nalazi se u Svetoj liturgiji, gde se vino prinosi kao deo evharistije. Ova činjenica pokazuje da Crkva ne odbacuje alkohol kao takav niti ga poistovećuje sa grehom.
Međutim, istovremeno se jasno naglašava da svaka upotreba alkohola mora biti ograničena merom, razboritošću i trezvenošću uma.
Pijanstvo, sa druge strane, u učenju Pravoslavne crkve ima potpuno drugačije značenje. Ono se ne posmatra kao obična slabost ili telesni porok, već kao stanje u kome čovek gubi vlast nad sobom i svesno se predaje strasti.
Crkva pijanstvo nedvosmisleno osuđuje, svrstavajući ga među grehe koji pomračuju um i udaljavaju čoveka od Boga. Apostolske poslanice pijanstvo navode kao prepreku duhovnom životu i kao stanje nespojivo s hrišćanskom trezvenošću.
Ovakvo jasno razgraničenje između umerenog konzumiranja alkohola i pijanstva snažno je izraženo u besedama Svetog Jovana Zlatoustog, jednog od najznačajnijih učitelja Pravoslavne crkve, koji pijanstvu pristupa bez ikakvog ublažavanja ili relativizacije. Njegove reči sažimaju shvatanje ovog greha i njegovih posledica:
- Đavo nikoga ne voli više od pijanaca jer niko ne ispunjava njegovu zlu volju više od pijanca. Bežite od vina kao od zmije. Pijani je jadniji od mrtvaca: mrtvac leži bez svesti i ne čini ni dobro ni zlo, dok je pijani sposoban da čini zlo. Pijani je gori od zaposednutog jer je sopstvenom krivicom zaposednut.
U svetoj liturgiji se sabira cela Crkva: živi i upokojeni, nebo i zemlja.
Demoni mogu da utiču na čoveka kroz misli i osećanja, navodeći ga na mržnju, zavist, lenjost ili očaj.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Pouka svetitelja pokazuje kako iskušenja i unutrašnji nemir mogu postati put ka miru i duhovnom sazrevanju.
Mnoge ljude uznemiravaju neželjene i teške pomisli, ali ruski svetitelj objašnjava da greh ne nastaje samim iskušenjem, već onda kada čovek svesno prihvati ono što mu se javlja u umu i srcu.
Prema Svetom pismu i crkvenom predanju, njegovo rođenje bilo je unapred najavljeno.
Poznat po asketskom životu i neobičnim darovima, ovaj ugodnik Božji ostavio je snažno svedočanstvo vere kroz molitvu, pomoć siromašnima i duhovnu blizinu sa ljudima i posle upokojenja.
Čovek ne bi smeo da bude ostavljen bez duhovne pomoći u poslednjim trenucima života.
Nakon prijema u Patrijaršijskom dvoru i posete Pećkoj patrijaršiji, zajednički obilazak svetinja nastavljen je u jednoj od najznačajnijih srednjovekovnih zadužbina na Kosovu i Metohiji.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Crkva uči da se sa strastima ne treba miriti, već ih lečiti pokajanjem, molitvom i duhovnim podvigom, jer strasti pomračuju um, slabe volju i razaraju unutrašnji mir.
Pravoslavlje ne osuđuju upotrebu kafe ili alkohola, već zloupotrebu, odnosno trenutak kada čovek dopusti da ga navika ili poriv nadvladaju.
Suština posta je uzdržavanje, pa ako neko nije u stanju da prevlada svoje strasti, onda se uzalud u njega i upustio.
Mnoge ljude uznemiravaju neželjene i teške pomisli, ali ruski svetitelj objašnjava da greh ne nastaje samim iskušenjem, već onda kada čovek svesno prihvati ono što mu se javlja u umu i srcu.
Čovek ne bi smeo da bude ostavljen bez duhovne pomoći u poslednjim trenucima života.
Sveti oci često su govorili da je nestrpljenje jedan od najvećih neprijatelja duhovnog života.
Bolje ne slaviti, nego slaviti slavu nakaradno, govorio je otac Joil.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Jedanaestogodišnji dečak i njegova sestra pronašli su na staroj hartiji poruku koja otkriva da najveća vrednost svakog talenta nije u aplauzu, već u dobru koje njime činimo drugima.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
Bolje ne slaviti, nego slaviti slavu nakaradno, govorio je otac Joil.
Pripremljen po recepturi hilandarskih monaha, krompir pokazuje kako se od vode, paradajza i krompira dobija toplo, zasitno jelo koje nosi ukus monaške jednostavnosti i postne svakodnevice.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
