Žitije ove ugodnice Božje otkriva kako je jedna žena, bez oružja i moći, uzdrmala rimske sudije i ostavila poruku koja i danas pogađa pravo u savest.
Srpska pravoslavna crkva 4. januara obeležava spomen Svete velikomučenice Anastasije, svetiteljke čije ime u crkvenom pamćenju stoji uz reč uzorešiteljka - ona koja razvezuje okove. Ne samo one od gvožđa, već i one mnogo teže: strah, beznađe i osećaj napuštenosti. Njena priča, iako potekla iz doba rimskih careva i progona hrišćana, i danas zvuči iznenađujuće blisko čoveku koji pokušava da sačuva veru, dostojanstvo i unutrašnju slobodu.
Anastasija je rođena u Rimu, u bogatoj senatorskoj porodici. Otac joj je bio neznabožac, majka tajna hrišćanka, a upravo majčina vera i učitelj Hrisogon usmerili su Anastasiju ka Hristu još u mladosti. Taj izbor nije bio bez posledica. Po očevoj volji, stupila je u brak sa bogatim vlastelinom Publijem, koji nije delio njena uverenja. Taj brak, umesto sigurnosti, postao je izvor patnje: zbog Anastasijine odlučnosti da ostane verna svom zavetu, muž je zatvara, izgladnjuje i muči.
Ipak, ni zatvor ni strah nisu je udaljili od drugih stradalnika. Dok su hrišćani širom Carstva tamničeni zbog vere, Anastasija im je krišom donosila hranu, previjala rane, prala okove i hrabrila ih da izdrže. Kada je njen muž stradao na putu u Persiju, Anastasija je konačno postala slobodna - ali ne da bi živela lagodno. Nasledstvo koje je imala koristila je da pomaže siromašnima i onima koji su zbog Hrista ostajali bez svega.
Posebno mesto u njenom životu ima stradanje učitelja Hrisogona u Akvileji, kome je car Dioklecijan naredio pogubljenje. Nakon njegove smrti, Anastasija se pobrinula i za tela mučenica Agapije, Hionije i Irine, sahranjujući ih sa poštovanjem koje je tada bilo ravno ispovedanju vere. Potom odlazi u Makedoniju, gde nastavlja isto delo - tiho, uporno i bez kompromisa.
Tu biva uhvaćena i izvedena pred sudije. Ispitivanja, poniženja i pokušaji da se slomi njena volja nisu urodili plodom. Predanje pamti i trenutak kada je jedan sudija, obuzet pohotom, pokušao da je oskrnavi - ali je istog časa oslepeo i umro. Anastasija je potom osuđena na smrt glađu. Trideset dana provela je u tamnici bez hrane, oslanjajući se jedino na molitvu.
Ni pokušaj da bude potopljena u moru nije uspeo. Na kraju, vezana rukama i nogama za četiri koca iznad ognja, predala je svetu dušu Bogu 304. godine. Zbog toga je Crkva pamti kao velikomučenicu i uzorešiteljku - zaštitnicu onih koji su u tamnici, bolesnih, potlačenih i svih koji traže izlaz iz bezizlaznog.
Za vernike, poruka Svete Anastasije ne leži samo u dramatičnom stradanju, već u jednostavnoj, ali zahtevnoj istini: vera se ne živi glasnim rečima, već tihim delima, istrajnošću i spremnošću da se ostane čovek čak i onda kada je cena previsoka. Zato se Sveta Anastasija ne doživljava kao daleka istorijska ličnost, već kao živi svedok da sloboda, i unutrašnja i spoljašnja, počinje tamo gde čovek odluči da ne izda ono u šta veruje.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetu mučenicu Juliju po starom kalendaru, dok se po novom obeležava Sveti prorok Malahija. Katolici proslavljaju blagdan Svetog Imena Isusova, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Ajet 2:107 podseća da istinska pomoć i zaštita pripadaju samo Bogu, razotkrivajući ljudsku sklonost da traži utočište u prolaznim izvorima moći.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Svi su bili ugledni i časni građani, najbolji među najboljim.
Naziv Tucindan potiče iz starog običaja da se pečenica nekada nije klala na uobičajen način, već se "tukla" – krupicom soli ili ušicama od sekire, nakon čega se pripremala za pečenje.
Jurnjava švajcarskim putevima okončana je kod stepenica crkve Nojdorf, gde je dvadesetosmogodišnji vozač izgubio kontrolu nad vozilom i izazvao saobraćajnu nezgodu.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Žitije ove ugodnice Božje svedoči kako jedan lični izbor može da uzdrma porodicu, vlast i čitav grad, ostavljajući pitanje koje i danas boli: šta bismo mi učinili na njenom mestu?
Episkop iz Antiohije mirno je odbio carsku ponudu, krenuo okovan ka Rimu i svojim stradanjem pokazao da hrišćanstvo nije stvar pogodnosti, već vernosti do poslednjeg daha.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 12. mesec 2025. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Njegovo ime stoji uz temelje više od četrdeset crkava i manastira — od Banjske i Gračanice do Jerusalima, Soluna i Svete gore.
Svi su bili ugledni i časni građani, najbolji među najboljim.
Naziv Tucindan potiče iz starog običaja da se pečenica nekada nije klala na uobičajen način, već se "tukla" – krupicom soli ili ušicama od sekire, nakon čega se pripremala za pečenje.
Beseda vladike žičkog Stefana iz 1980. pred praznik očeva postavlja pitanje koje ne zastareva: da li deca odrastaju uz primer vere ili samo uz običaje bez sadržaja.
Pravoslavni vernici danas slave Svetu velikomučenicu Anastasiju po starom kalendaru, dok se po novom liturgijski obeležava Sabor Svetih 70 apostola. Katolici proslavljaju spomendan Svete Anđele Folinjske, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Bez povišenog tona i bez kalkulacije, sveštenik Vladislav Vučanović u jednoj kratkoj poruci otvara pitanje zašto se lakše okupljamo oko trpeza i vatrometa nego oko suštine vere, posta i lične odgovornosti.
Dok su satovi odbrojavali prve minute 2026, crkva Vondelkerk u Amsterdamu nestajala je u plamenu, ostavljajući grad bez svetinje i Evropu bez još jednog svedoka hrišćanske prošlosti.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
U Nedelju Svetih Otaca, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Božijoj prisutnosti i jedinstvu – a mladom jereju ukazano je posebno poverenje i blagoslov.
Ovaj drevni način pripreme božićnog hleba otkriva zašto je pogača više od običaja i zašto se na prazničnoj trpezi doživljava kao blagoslov.
Mališanima stigle hiljade poklona iz Verskog dobrotvornog starateljstva i humanitarne organizacije „Naši Srbi“ iz Čikaga, uz podsećanje na ljubav i dar života kroz pravoslavne vrednosti.
