U istom datumu susreću se priča o čaši otrova koja nije naudila i praznik koji priprema verne za Bogojavljenje – a iza toga stoji poruka koja se tiče svakog čoveka.
Postoje dani u crkvenom kalendaru koji ne dolaze uz zvona i veliku buku, a ipak nose težinu koja se dugo oseća. Takav je 18. januar u Srpskoj pravoslavnoj crkvi - dan kada se, u isto vreme, obeležava spomen Svetih mučenika Teopemta i Teone i Krstovdan, praznik koji stoji na samom pragu Bogojavljenja. To nije slučajna podudarnost, već duboka simbolika: sećanje na one koji su veru posvedočili krvlju i poziv svima ostalima da se pred veliki praznik zaustave, saberu se i pogledaju u sebe.
Priča o Svetom Teopemtu i Svetom Teoni ne pripada samo starim knjigama. Ona zvuči iznenađujuće blisko i danas, jer govori o trenutku kada se čovek suoči s pitanjem iza kojeg više nema uzmicanja. U vreme cara Dioklecijana, kada je započeo nemilosrdni progon hrišćana, episkop nikomidijski Teopemt bio je prvi koji je javno izveden pred cara. Pretnje smrću, batine, glad i mučenja nisu ga pokolebali. Mirno je rekao da se ne treba bojati onih koji mogu ubiti telo, ali ne i dušu - i time je već tada pokazao da je njegov izbor konačan.
Kada sila nije pomogla, car je pokušao lukavstvom. Pozvao je mađioničara Teonu da otrovom savlada ono što nisu uspela mučenja. Teona je pripremio najjači otrov i dao ga Teopemtu da ispije. Episkop se prekrstio, popio čašu – i ostao nepovređen. Taj prizor promenio je i onoga koji je otrov doneo. Umesto pobede, Teona je doživeo slom svojih uverenja i pred carem izgovorio reči koje su mu promenile život: „I ja sam hrišćanin i klanjam se Raspetome.“
Presuda je bila nemilosrdna. Teopemt je posečen mačem, a Teona živ zatrpan u zemlju. Crkva ih, međutim, ne pamti kao poražene, već kao ljude koji su pokazali da vera nije ukras za mirna vremena, već oslonac kada se sve drugo ruši.
Istog dana Crkva obeležava i Krstovdan - praznik koji u bogoslužbenom poretku stoji kao uvod u Bogojavljenje, kao tišina pred veliku svetlost. U hramovima se služi sveta liturgija i obavlja čin vodoosvećenja, a vernici dolaze ne samo da bi ispoštovali običaj, već da bi se pripremili za ono što dolazi: za praznik Hristovog krštenja u Jordanu i osvećenje cele tvorevine.
Krstovdan u sebi nosi posebnu ozbiljnost. Tog dana se strogo posti, a u narodu je ostao običaj da se dom temeljno očisti. To spoljašnje sređivanje samo je odraz onoga na šta praznik podseća - da se pred Bogojavljenje ne čisti samo kuća, već i savest. Da se čovek, koliko može, oslobodi viška i napravi mesta za ono što dolazi.
Na Bogojavljenje, sutradan, voda se osvećuje i izvan crkava - na rekama i drugim vodama. Taj prizor podseća da vera nije zatvorena između zidova, već da dotiče ceo život. Voda postaje vidljiv znak blagodati i podsetnik na trenutak kada je Sveti Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista..
U tom spoju mučeničkog svedočanstva i tihe pripreme, 18. januar dobija posebnu dubinu. To je dan koji istovremeno govori o hrabrosti koja ide do kraja i o potrebi da se čovek zaustavi i pogleda u sebe. Dan koji podseća da bez krsta nema vaskrsenja, ali i da se svetlost ne dočekuje u žurbi, već u sabranosti.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Između Rođenja Hristovog i Bogojavljenja, Crkva je sačuvala drevni ritam radosti: deset dana bez posta i bez venčanja - vreme u kome se ne broje sati, već smisao.
Teološkinja razbija vekovima ukorenjena sujeverja o “nekrštenim danima”.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor 79 Svetih apostola po starom kalendaru i Prepodobnog Antonija Velikog po novom, dok katolici proslavljaju Svetog Antuna (Antonija), a muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da se promena ne dešava naglo, već u trenutku kada čovek prestane da opravdava slabost i počne da joj se suprotstavlja malim, ali doslednim unutrašnjim otporom.
Srpska pravoslavna crkva saopštila je koliko je vernika prošlo kroz Hram Svetog Save od 20. maja do danas, dok patrijarh Porfirije poručuje da je od brojki važnija vera koju narod pokazuje.
Odmah nakon praznika Silaska Svetog Duha na apostole, Duhovska sedmica donosi liturgijsko razrešenje i otvara vreme u kojem se naglasak sa odricanja premešta na zahvalnost, radost i praznični karakter.
Car Konstantin je 313. godine doneo Milanski edikt, kojim je hrišćanstvo postalo zvanična religija, čime su zaustavljeni okrutni progoni hrišćana.
Dok su se dizali prvi ustanički barjaci, u župskom selu Kožetin podignuta je svetinja oko koje su se isplele legende, istorijske bitke i sećanje na vreme kada je gradnja pravoslavnog hrama predstavljala mnogo više od verskog čina.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Hramovi širom zemlje otvaraju vrata vernicima koji se okupljaju da se prisete prvih hrišćana, učestvuju u vodoosvećenju i potvrde svoj duhovni put kroz post i molitvu.
Mnogi se pitaju da li moraju oba dana u crkvu, da li je kupanje obavezno i šta se zaista računa pred Bogom - evo šta kaže crkvena praksa, a šta narodno predanje.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Ovaj dan, pretprazništvo Bogojavljenja, podseća nas na važnost unutrašnje čistote i pokajanja, dok se pripremamo za slavlje Hristovog krštenja i božanskog osvećenja.
Car Konstantin je 313. godine doneo Milanski edikt, kojim je hrišćanstvo postalo zvanična religija, čime su zaustavljeni okrutni progoni hrišćana.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Duhovski utorak po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Svetog Marcelina i Petra, mučenike, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Praznik Sveta Trojica se u narodu naziva "rođendanom" hrišćanske crkve.
Ovaj praznik nas podseća na silazak Svetog duha na apostole i na trenutak kada je, prema predanju, započeto širenje vere koje je oblikovalo temelje Crkve i njeno učenje o Svetoj Trojici.
Na Duhovski ponedeljak, uprkos slaboj kiši, hiljade vernika i dalje su strpljivo čekale ispred Hrama Svetog Save da se poklone Časnim Pojasu.
Iz manastira Vatoped dopremljene su dodatne osveštane trakice, pa će svi vernici koji dolaze u Hram Svetog Save, nakon poklonjenja Časnom pojasu, moći da prime ovaj blagoslov.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od predanja o isceljenjima do istorijskih veza sa Svetim Savom i knezom Lazarom, šef Kabineta patrijarha Porfirija otkriva zbog čega je dolazak Časnog pojasa postao jedan od najznačajnijih duhovnih događaja poslednjih godina.
Dok se formiraju dugi redovi vernika ispred Hrama Svetog Save, zaštitnik građana upozorava da vređanje na njihov račun prelazi granicu slobode govora i predstavlja povredu ljudskog dostojanstva.
Starinska, praktična zamena koja je vremenom dobila svoje stalno mesto na porodičnoj trpezi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
