U istom datumu susreću se priča o čaši otrova koja nije naudila i praznik koji priprema verne za Bogojavljenje – a iza toga stoji poruka koja se tiče svakog čoveka.
Postoje dani u crkvenom kalendaru koji ne dolaze uz zvona i veliku buku, a ipak nose težinu koja se dugo oseća. Takav je 18. januar u Srpskoj pravoslavnoj crkvi - dan kada se, u isto vreme, obeležava spomen Svetih mučenika Teopemta i Teone i Krstovdan, praznik koji stoji na samom pragu Bogojavljenja. To nije slučajna podudarnost, već duboka simbolika: sećanje na one koji su veru posvedočili krvlju i poziv svima ostalima da se pred veliki praznik zaustave, saberu se i pogledaju u sebe.
Priča o Svetom Teopemtu i Svetom Teoni ne pripada samo starim knjigama. Ona zvuči iznenađujuće blisko i danas, jer govori o trenutku kada se čovek suoči s pitanjem iza kojeg više nema uzmicanja. U vreme cara Dioklecijana, kada je započeo nemilosrdni progon hrišćana, episkop nikomidijski Teopemt bio je prvi koji je javno izveden pred cara. Pretnje smrću, batine, glad i mučenja nisu ga pokolebali. Mirno je rekao da se ne treba bojati onih koji mogu ubiti telo, ali ne i dušu - i time je već tada pokazao da je njegov izbor konačan.
Kada sila nije pomogla, car je pokušao lukavstvom. Pozvao je mađioničara Teonu da otrovom savlada ono što nisu uspela mučenja. Teona je pripremio najjači otrov i dao ga Teopemtu da ispije. Episkop se prekrstio, popio čašu – i ostao nepovređen. Taj prizor promenio je i onoga koji je otrov doneo. Umesto pobede, Teona je doživeo slom svojih uverenja i pred carem izgovorio reči koje su mu promenile život: „I ja sam hrišćanin i klanjam se Raspetome.“
Presuda je bila nemilosrdna. Teopemt je posečen mačem, a Teona živ zatrpan u zemlju. Crkva ih, međutim, ne pamti kao poražene, već kao ljude koji su pokazali da vera nije ukras za mirna vremena, već oslonac kada se sve drugo ruši.
Istog dana Crkva obeležava i Krstovdan - praznik koji u bogoslužbenom poretku stoji kao uvod u Bogojavljenje, kao tišina pred veliku svetlost. U hramovima se služi sveta liturgija i obavlja čin vodoosvećenja, a vernici dolaze ne samo da bi ispoštovali običaj, već da bi se pripremili za ono što dolazi: za praznik Hristovog krštenja u Jordanu i osvećenje cele tvorevine.
Krstovdan u sebi nosi posebnu ozbiljnost. Tog dana se strogo posti, a u narodu je ostao običaj da se dom temeljno očisti. To spoljašnje sređivanje samo je odraz onoga na šta praznik podseća - da se pred Bogojavljenje ne čisti samo kuća, već i savest. Da se čovek, koliko može, oslobodi viška i napravi mesta za ono što dolazi.
Na Bogojavljenje, sutradan, voda se osvećuje i izvan crkava - na rekama i drugim vodama. Taj prizor podseća da vera nije zatvorena između zidova, već da dotiče ceo život. Voda postaje vidljiv znak blagodati i podsetnik na trenutak kada je Sveti Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista..
U tom spoju mučeničkog svedočanstva i tihe pripreme, 18. januar dobija posebnu dubinu. To je dan koji istovremeno govori o hrabrosti koja ide do kraja i o potrebi da se čovek zaustavi i pogleda u sebe. Dan koji podseća da bez krsta nema vaskrsenja, ali i da se svetlost ne dočekuje u žurbi, već u sabranosti.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Između Rođenja Hristovog i Bogojavljenja, Crkva je sačuvala drevni ritam radosti: deset dana bez posta i bez venčanja - vreme u kome se ne broje sati, već smisao.
Teološkinja razbija vekovima ukorenjena sujeverja o “nekrštenim danima”.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor 79 Svetih apostola po starom kalendaru i Prepodobnog Antonija Velikog po novom, dok katolici proslavljaju Svetog Antuna (Antonija), a muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Pravoslavno učenje nas podseća da život nije dat da bismo ga u potpunosti razumeli, već da bismo ga živeli u veri, strpljenju i poslušanju.
Protojerej-stavrofor Dušan Erdelj objašnjava smisao dana posle Svetle sedmice i poziva vernike u dijaspori da u crkvu ponesu imena bližnjih i darove za pomen.
Stari recept od nekoliko sastojaka, sa tragom koji vodi od Mediterana do vojvođanskih kuhinja, ponovo budi toplinu doma i pretvara svako okupljanje u trenutak koji se pamti.
U prisustvu vernika, monaštva i ruskog ambasadora, mitropolit crnogorsko-primorski govorio o Živonosnom Istočniku i zašto se čuda događaju mimo ljudske volje.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za subotu Svetle sedmice pokazuje se kako starozavetno proročanstvo puni smisao dobija tek kroz Hristovo vaskrsenje.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Hramovi širom zemlje otvaraju vrata vernicima koji se okupljaju da se prisete prvih hrišćana, učestvuju u vodoosvećenju i potvrde svoj duhovni put kroz post i molitvu.
Mnogi se pitaju da li moraju oba dana u crkvu, da li je kupanje obavezno i šta se zaista računa pred Bogom - evo šta kaže crkvena praksa, a šta narodno predanje.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Ovaj dan, pretprazništvo Bogojavljenja, podseća nas na važnost unutrašnje čistote i pokajanja, dok se pripremamo za slavlje Hristovog krštenja i božanskog osvećenja.
Protojerej-stavrofor Dušan Erdelj objašnjava smisao dana posle Svetle sedmice i poziva vernike u dijaspori da u crkvu ponesu imena bližnjih i darove za pomen.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike Agatopoda i Teodula po starom i Prepodobnog Jovana po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Blažene Marije od Utelovljenja, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Sveti Agatopod je bio đakon, a Teodul čtec crkve u Solunu.
Prepodobni Josif je ispevao kanone i stihire mnogim svetiteljima.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
Plato zavetnog hrama na Vračaru ispunjen svećama i tišinom očekivanja – Blagodatni oganj stigao iz Svete zemlje, a ponoćnu liturgiju služi vladika toplički Petar
U vremenima ličnih borbi i nevidljivih pritisaka, reči jednog optinskog starca otkrivaju drugačije čitanje životnih teškoća i nude neobično smirenje koje ne dolazi spolja, već iznutra.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U tom smislu, brak nije cilj sam po sebi, već sredstvo kroz koje se čovek približava Bogu.
