SIN MU JE UMRO SA NEPUNE TRI GODINE: Dostojevski je otišao po utehu kod monaha Amvrosija, a ono što je tamo doživeo ušlo je u istoriju književnosti

Čim bi se dadilja okrenula, mali Aljoša pokušavao je da se iskrade iz dečje sobe. Zatim bi potrčao ocu i uzviknuo: „Tata, zi-zi!“ (Tako je na svom dečjem jeziku nazivao sat.) Fjodor Mihajlovič Dostojevski prekidao bi posao, uzimao sina u krilo, vadio džepni sat i prinosio ga dečakovom uhu. Mališan je oduševljeno slušao ravnomerno otkucavanje i pljeskao rukama. Starijoj deci nije bilo dozvoljeno da ulaze u očevu radnu sobu, ali za najmlađeg, miljenika cele porodice, važilo je posebno pravilo.

Kada se rodio mali Aljoša, supružnici Dostojevski bili su veoma srećni. Dečak je dobio ime po svetom Aleksiju, čoveku Božjem, svetitelju koga je pisac posebno poštovao. Međutim, njihova sreća trajala je manje od tri godine.

„Dana 16. maja 1878. godine našu porodicu zadesila je strašna nesreća: preminuo je naš najmlađi sin Leša“, napisala je Ana Grigorjevna Dostojevska.

Sve se odigralo veoma brzo. Dečak je još ujutru bio veseo i izgledao sasvim zdravo. Oko pola deset dobio je napad, a nekoliko sati kasnije Aljoša je preminuo.

„Fjodor Mihajlovič bio je strašno pogođen ovom smrću. Posebno je voleo Lešu, gotovo bolesnom ljubavlju, kao da je predosećao da će ga uskoro izgubiti“, prisećala se njegova supruga.

Wikimedia/ Vasily Perov

 

Smrt trogodišnjeg sina slomila je Dostojevskog

Otprilike četrdeset dana nakon smrti sina, Fjodor Mihajlovič posetio je Optinsku pustinju. Predlog je potekao od njegove supruge koja se kasnije prisećala tog perioda:

- Da bih bar donekle umirila Fjodora Mihajloviča i odvratila ga od tužnih misli, zamolila sam Vladimira Sergejeviča Solovjova, koji nas je posećivao u tim danima žalosti, da nagovori Fjodora Mihajloviča da s njim ode u Optinsku pustinju, u koju je Solovjov nameravao da putuje tog leta... Solovjov je, iako je po mom mišljenju bio ‘čovek koji ne pripada ovom svetu’, ipak mogao da se pobrine za Fjodora Mihajloviča ukoliko bi ga zadesio epileptični napad.

Put od Sankt Peterburga do Optinske pustinje trajao je dva dana i bio je prilično naporan.

- Saznali smo da treba da pređemo ne 35, već 60 vrsta (ruska mera za udaljenost; jedna vrsta iznosi 1,067 kilometara). Glavno je bilo to što niko nije znao tačno rastojanje, pa se ono nikako nije moglo unapred saznati. Odlučili smo da krenemo i putovali smo do Kozeljska, odnosno do Optinske pustinje, puna dva dana. Noćili smo po selima i truckali se u užasnoj kočiji.

Ipak, dok su se trajektom približavali Optinskoj pustinji, ploveći rekom Žizdrom, Dostojevski i Solovjov prvi put su ugledali čuvenog starca Amvrosija. Stajao je na pristaništu, okružen mnoštvom poklonika.

Sam Fjodor Mihajlovič kratko je pisao supruzi tokom putovanja: "U Optinskoj pustinji proveli smo dva dana. Zatim smo se vratili istim konjima... O svemu ću ti ispričati kada dođem."

Dostojevski nije ostavio detaljan zapis o susretima sa Amvrosijem. O njima najviše saznajemo iz sećanja Ane Grigorjevne, koja je u svojim „Sećanjima“ zapisala:

„Fjodor Mihajlovič vratio se iz Optinske pustinje nekako pomiren sa sobom i znatno smireniji. Mnogo mi je pričao o običajima u pustinji, u kojoj je proveo dva dana. Sa tada već čuvenim ‘starcem’, ocem Amvrosijem, susreo se tri puta: jednom u prisustvu okupljenog naroda, a dva puta nasamo. Iz tih razgovora poneo je dubok i snažan utisak... Iz onoga što mi je Fjodor Mihajlovič pričao moglo se videti koliko je ovaj svima poštovani starac duboko poznavao ljudsku dušu i koliko je bio pronicljiv.“

Wikimedia/Lozman

 

Kako je susret sa monahom Amvrosijem ostavio trag u "Braći Karamazovima"

Utisci sa putovanja u Optinsku pustinju dobili su umetnički izraz u romanu „Braća Karamazovi“. Na marginama jednog izdanja iz 1906. godine Ana Grigorjevna zabeležila je da je Dostojevski u poglavlju „Vernice“ ovekovečio „mnoge njene sumnje, misli, pa čak i reči“.

U žalopojkama kočijaševe žene, koja je izgubila sina i došla kod Zosime da potraži utehu, prepoznaju se bol i tuga samih supružnika Dostojevski:

- Žao mi je sinčića, oče, imao je tri godinice, nedostajala su mu samo tri meseca do pune tri godine.

Pokušavajući da uteši neutješnu majku, starac joj govori da deca imaju posebnu smelost pred prestolom Božjim:

- Još dugo će trajati ovaj tvoj veliki majčinski plač, ali će se na kraju pretvoriti u tihu radost, a tvoje gorke suze postaće samo suze tihog ganuća i očišćenja srca, koje spasava od grehova.

Udovica pisca zabeležila je:

- Ove reči mi je preneo Fjodor Mihajlovič po povratku iz Optinske pustinje 1878. godine. Tamo je razgovarao sa starcem Amvrosijem i ispričao mu kako tugujemo i plačemo za našim sinčićem, koji je nedavno preminuo. Starac Amvrosije obećao je Fjodoru Mihajloviču da će se ‘pomoliti za Aljošu’ i za ‘moju tugu’, kao i da će se ‘pomoliti za zdravlje nas i naše dece’. Fjodor Mihajlovič bio je duboko dirnut razgovorom sa starcem i njegovim obećanjem da će se moliti za nas.

Lik prepodobnog Amvrosija poslužio je Dostojevskom kao jedan od uzora za književni lik starca Zosime. Zosima ima 65 godina, koliko je imao i Amvrosije u vreme susreta sa Fjodorom Mihajlovičem Dostojevskim, u junu 1878. godine. Kao i Amvrosije, Zosima pripada trećem naraštaju optinskih staraca. Osnivač starčestva u Optinskoj pustinji bio je prepodobni Lav, njegov naslednik bio je prepodobni Makarije, a njihov učenik prepodobni Amvrosije.

Ipak, bilo bi pogrešno lik Zosime svesti isključivo na ličnost starca Amvrosija. Dostojevski je u taj lik utkao različite duhovne i književne uticaje. I kada opisuje svakodnevni život manastira, pisac se oslanja i na sopstvena iskustva i na pisane izvore.

Sačuvana su i kasnija svedočanstva, kao i predanja iz Optinske pustinje, prema kojima se razgovori nisu ticali samo lične tuge Dostojevskog već i širih pitanja duhovnog života. Razgovarali su, između ostalog, o smrti i čovekovoj sudbini posle nje, vaskrsenju, raju i paklu.

Ova pitanja duboko su zaokupljala i Dostojevskog i njegovog saputnika Vladimira Sergejeviča Solovjova. Prema svedočenju arhimandrita Agapita (Belovidova), koji je starost proveo u Optinskoj pustinji, starac Amvrosije „voleo je da razgovara i sa pobožnim svetovnim ljudima, naročito obrazovanim, kojih je kod njega bilo prilično mnogo“.

Čovek koji se kaje

U Optinskoj pustinji ostalo je upamćeno da je starac nakon susreta sa Dostojevskim rekao:

- To je čovek koji se kaje.

Verovatno nijedna reč sama po sebi nije mogla da uteši oca koji je upravo izgubio dete. Ipak, iza reči starca Amvrosija stajalo je živo svedočanstvo vere.

„Mnogi, gotovo svi koji su prvi put dolazili kod starca na razgovor nasamo, ulazili su u strahu i uznemirenosti, a gotovo uvek izlazili od njega vedri i radosni. Čak bi se i najtmurnije lice preobrazilo u lice srećnog čoveka“, napisao je Dostojevski u „Braći Karamazovima“, opisujući starca Zosimu. Slična svedočenja ostavili su i oni koji su lično poznavali Amvrosija.

"A plod Duha je ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milosrđe, vera, krotost, uzdržanje" (Galatima 5, 22–23).

Moguće je da je upravo ove plodove vere Dostojevski prepoznao u starcu Amvrosiju. Susret sa njim pomogao je piscu da lakše podnese strašnu tugu i ponovo pronađe nadu da smrt nije kraj, već da posle nje dolazi Vaskrsenje.

BONUS VIDEO

 

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara