SLUČAJ SMENJENOG VLADIKE TIHIKA POTRESA CEO PRAVOSLAVNI SVET: Odluka crkvenog suda - presedan u hrišćanstvu

Teolozi i poznavaoci kanona i crkvenog prava saglasni su u oceni da se ovih dana u Carigradskoj patrijaršiji desio presedan kakav crkvene knjige ne beleže u istoriji hrišćanstva dugoj preko 2.000 godina. Crkveni sud Carigradske patrijaršije doneo je odluku po kojoj je mitropolit pafoski Tihik u isto vreme „i kriv i nije kriv“, što je samo dodatno izazvalo polemike u vezi s ovim slučajem koji već nekoliko meseci potresa ceo pravoslavni svet.

Podsetimo, u proleće 2025. Sinod Kiparske pravoslavne crkve doneo je odluku o razrešenju mitropolita pafoskog Tihika. Formalni razlozi bili su „kanonske nepravilnosti“ i „loše upravljanje eparhijom“, ali se ubrzo pokazalo da je reč o odluci bez osnova, koja je duboko podelila Crkvu i izazvala sumnju u same mehanizme crkvenog pravosuđa. Za mnoge vernike taj postupak označio je prekretnicu u odnosu između crkvene vlasti i savesti pojedinca.

Mitropolit Tihik, poznat po svojoj skromnosti, molitvenosti i posvećenosti parohijama, odbio je da se javno brani. Izabrao je ćutanje – kao što je, prema rečima svetih otaca, Hristos ćutao pred svojim sudijama. Tiho i bez optužbi, pozivao je vernike na molitvu, a ne na protest. Njegovo ćutanje, međutim, postalo je najjače svedočanstvo nepravde koju je trpeo.

Postupak protiv njega bio je, po navodima kiparskih kanonista, sproveden uz brojne propuste: mitropolitu nije omogućeno da se brani, nije imao uvid u optužbe, niti pravo na advokata ili žalbu. Sinod je u roku od nekoliko sati potvrdio njegovo razrešenje. Tihik je potom podneo apelaciju patrijarhu varigradskom Vartolomeju, očekujući da najviša crkvena instanca ispravi očiglednu nepravdu.

Credit: Lev Radin / Shutterstock Editorial / Profimedia

 

Fanar priznao nepravilnosti - ali potvrdio presudu

Apelacija je na Fanaru primljena i razmatrana tokom tri meseca. Carigradska patrijaršija je u zvaničnom dokumentu priznala da su u postupku u Nikoziji zaista počinjene „proceduralne nepravilnosti“. Međutim, umesto da poništi neosnovanu presudu, Fanar je odlučio da „radi mira i jedinstva Crkve“ potvrdi odluku kiparskog Sinoda. Ta formulacija, koja je u zvaničnim krugovima nazvana „diplomatskom“, u javnosti je ocenjena kao svojevrsno „Pilatovsko pranje ruku“.

Poređenje sa jevanđeljskim događajem nije slučajno. Kao što je Pontije Pilat priznao Hristovu nevinost, ali je ipak popustio pred pritiskom, tako je i Carigradska patrijaršija u ovom slučaju priznala nepravdu, ali joj se nije suprotstavila. Time je, po mišljenju mnogih bogoslova, potkopano poverenje u instituciju apelacije – poslednje utočište pravde u Crkvi.

Duhovna drama savremenog pravoslavlja

Suština slučaja nije u administrativnom pitanju, već u dubljoj duhovnoj drami savremenog pravoslavlja. Izgleda da je u Crkvi sve manje prostora za ispovedništvo, a sve više za birokratske kompromise.

Mitropolit Tihik je kažnjen ne zato što je prekršio kanone, već zato što ih nije prekršio. Odbio je da učestvuje u zajedničkom bogosluženju s katoličkim kardinalom, odbio da venča protestantkinju bez katihizacije i nije prihvatao ekumenističke stavove koji su u suprotnosti s tradicijom.

Upravo to, kažu njegovi podržavaoci, postalo je „greh“ koji mu se ne prašta. Sve ono što je u stvari očigledna potvrda njegove vernosti crkvenoj tradiciji – i što su i na Fanaru uvideli – priznali su kao nepravilnosti u rešenju kiparskog Sinoda, ali ih nisu poništili. Ako postoje nepravilnosti, znači da odluka nije važeća. A ako nije važeća, kako je onda mogla biti potvrđena?

Grčka pravoslavna crkva, Shutterstock/New Africa

 

Poslednja instanca koja je izgubila smisao

Fanar je propustio – iz ovih ili onih razloga – da bude ono što bi trebalo da bude: poslednja instanca i mesto gde se na ovom svetu obavezno sprovodi pravda. Mesto koje je, u skladu s duhom Vaseljenskih sabora, savest čitave Crkve. Fanar je propustio da bude organ istine i postao puki organ vlasti.

Tamo nepravilno osuđeni više ne može naći pravdu. Tamo se čuva „mir“, i time se podriva i sama suština misije Vaseljenskog prestola i apelacije – koja time postaje puka formalnost. I to je video ceo pravoslavni svet.

Vernici u Grčkoj i Kipru - razočarani i povređeni

U Grčkoj i na Kipru ova nepravda je posebno bolna jer je srušila predstavu o pravednosti Crkve kod mnogih vernika. Baš kao i u slučaju osude svetitelja Jovana Zlatoustog i Nektarija Eginskog — koje su, takođe, osudili „radi mira“.

Arhiepiskop Georgije, poglavar Kiparske crkve, od samog početka je insistirao na prihvatanju svih odluka Kritskog sabora i priznanju ukrajinske PCU. Tihik je ostao uzdržan i veran kanonskom ustrojstvu Crkve, smatrajući da je reč o pitanju koje nije bogoslovsko, već političko.

Sukob oko moštiju apostola Pavla

Sukob se naročito pogoršao kada je arhiepiskop Georgije insistirao da se u Pafos prime mošti apostola Pavla, koje je pratio katolički kardinal. Tihik je odbio da učestvuje u zajedničkoj ceremoniji prijema moštiju, ponovo verno kanonima. Vremenom, sukob je poprimio ličnu i ideološku dimenziju, a krajem maja 2025. prerastao je u zvaničan proces.

Ćutanje koje govori više od reči

Mitropolitu Tihiku uskraćeno je upravljanje eparhijom, izdržavanje mu je smanjeno za više od 50%, zabranjeno mu je da služi i ograničen mu je kontakt s pastvom. Ipak, Tihik je i dalje u molitvenom opštenju s vernicima. Njegovoj smirenosti i odsustvu osvetničkih reči dive se čak i oni koji nisu saglasni s njegovim stavovima.

Njegovo zdravlje je, prema svedočenjima bliskih prijatelja, narušeno, ali on i dalje svakodnevno služi molitveno pravilo i pominje čak i one koji su ga osudili. Sad mu se nudi da potpiše dokument s priznanjem Kritskog sabora i PCU. Potpisivanjem bi se vratio u sistem, ali po cenu savesti. Ako odbije, ostaće izolovan, možda i lišen monaškog čina. Takvu situaciju, veruju mnogi, može ispraviti jedino Gospod.

Shutterstock

 

Slučaj Tihika - duhovni lakmus za savremenu Crkvu

Mnogi kiparski teolozi danas slučaj Tihika nazivaju „lakmus-papirom“ za savremenu Crkvu. On pokazuje koliko je tanka granica između duhovne vlasti i administrativne moći, između vernosti kanonu i pritiska kompromisa. Crkva je, po rečima jednog kiparskog bogoslova, „pozvana da svedoči istinu, a ne da je potvrđuje pečatom birokratije“.

Slučaj mitropolita Tihika tako je prerastao u simbol šireg fenomena – gubitka osećaja za istinu unutar institucija koje su prizvane da je čuvaju. Crkva ponovo prolazi kroz iskušenja vlasti i pokušava diplomatski, umesto jevanđeljski, da gradi odnos sa svetom.

Crkva je, štiteći „mir“, osudila pravdu. A istorija nas uči da svaki put kada Crkva pogreši, Gospod greške pretvara u lekcije. Kada Crkva govori „procedurama“, Gospod od života ljudi napiše „žitija“.

Baš kao sa svim nepravedno osuđenim pravednicima, svecima i mučenicima. Njihovu pravdu dokazao je Bog. Tako će, veruju mnogi, biti i sa Tihikom — ako nastavi da se moli, bez zlobe, za svoje gonitelje.

Njegovo ćutanje postalo je propoved. Njegova osuda je svedočanstvo. A njegovo stradanje podseća da u svakoj epohi postoje novi sudovi nad istinom i da se Hristov krst uvek iznova postavlja unutar samog crkvenog prostora.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara