Šta znači kada majka plače? Njene suze nisu uvek znak nemoći. Ponekad su izraz ljubavi koja je toliko velika da ne može da ostane nema pred bolom svoje dece. Upravo takve suze već šestu godinu teku sa lica Presvete Bogorodice na jednoj ikoni u Grčkoj, tiho i nenametljivo, a ipak dovoljno snažno da potresu hiljade ljudskih srca.
U hramu Svetog Dimitrija, u atinskom naselju Viron, nalazi se ikona Bogorodice "Utešiteljke" - Parigoritije. Upravo pred njom, na praznik Rođenja Presvete Bogorodice, 8. septembra 2020. godine, tokom Svete liturgije, dogodilo se nešto što niko od prisutnih nije očekivao. Vernici i sveštenstvo primetili su da iz očiju Presvete Bogorodice teku dve struje suza, spuštajući se niz Njeno lice sve do dna kivota.
Sve je počelo u septembru 2020. godine, u vreme kada je svet još živeo pod senkom pandemije kovida. Strah, neizvesnost i svakodnevne vesti o obolelima i preminulima obeležavale su živote ljudi širom planete. Upravo tih dana, na praznik Rođenja Presvete Bogorodice 8. septembra 2020. godine – u hramu Svetog Dimitrija u atinskom naselju Viron dogodilo se nešto što niko od prisutnih nije očekivao.
Prvi trenutak koji je promenio sve
Prema svedočenjima koja su objavili hram i Mitropolija Nove Smirne, na čijem se čelu tada nalazio mitropolit Simeon, jedna žena koja je pomagala u hramu primetila je tokom Svete liturgije da je oko na ikoni Bogorodice „Utešiteljke“ neobično zamagljeno. Pomislivši da je reč o vlazi ili nečistoći, pažljivo je obrisala ikonu. Međutim, kada je posle kratkog vremena ponovo prišla, ugledala je kako se niz lice Presvete Bogorodice spuštaju suze, najpre iz jednog, a potom i iz drugog oka.
Šta znači kada majka plače? Njene suze nisu uvek znak nemoći. Ponekad su izraz ljubavi koja je toliko velika da ne može da ostane nema pred bolom svoje dece. Upravo takve suze već šestu godinu teku sa lica Presvete Bogorodice na jednoj ikoni u Grčkoj, tiho i nenametljivo, a ipak dovoljno snažno da potresu hiljade ljudskih srca. U hramu Svetog Dimitrija, u atinskom naselju Viron, nalazi se ikona Bogorodice „Utešiteljke“ – Parigoritije. Upravo pred njom, na praznik Rođenja Presvete Bogorodice, 8. septembra 2020. godine, tokom Svete liturgije, dogodilo se nešto što niko od prisutnih nije očekivao. Vernici i sveštenstvo primetili su da iz očiju Presvete Bogorodice teku dve struje suza, spuštajući se niz Njeno lice sve do dna kivota. Sve je počelo u septembru 2020. godine, u vreme kada je svet još živeo pod senkom pandemije kovida. Strah, neizvesnost i svakodnevne vesti o obolelima i preminulima obeležavale su živote ljudi širom planete. Upravo tih dana, na praznik Rođenja Presvete Bogorodice – 8. septembra 2020. godine – u hramu Svetog Dimitrija u atinskom naselju Viron dogodilo se nešto što niko od prisutnih nije očekivao. Prvi trenutak koji je promenio sve Prema svedočenjima koja su objavili hram i Mitropolija Nove Smirne, na čijem se čelu tada nalazio mitropolit Simeon, jedna žena koja je pomagala u hramu primetila je tokom Svete liturgije da je oko na ikoni Bogorodice „Utešiteljke“ neobično zamagljeno. Pomislivši da je reč o vlazi ili nečistoći, pažljivo je obrisala ikonu. Međutim, kada je posle kratkog vremena ponovo prišla, ugledala je kako se niz lice Presvete Bogorodice spuštaju suze – najpre iz jednog, a potom i iz drugog oka. Potresena onim što je videla, obavestila je sveštenike, koji su je zamolili da nikome ništa ne govori dok se ne završi Sveta liturgija i dok se sve pažljivo ne proveri. Kada su i sami prišli kivotu, uverili su se da suze zaista teku sa lica Bogorodice. Ono što je u prvom trenutku izgledalo kao neobjašnjiv događaj koji će brzo biti zaboravljen, nastavilo se i narednih dana, nedelja i meseci – sve do danas, već šestu godinu zaredom. Šest godina neprekidnih suza Ono što je u prvom trenutku delovalo kao kratkotrajan i neobjašnjiv događaj, vremenom je postalo čudo koje traje do danas. Suze nisu prestale. Dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom, Bogorodica je nastavila da plače pred onima koji su dolazili da se poklone ikoni – pred pobožnima i ravnodušnima, pred onima koji su verovali i onima koji su sumnjali. Zamislite ljudsko oko koje neprestano plače. Posle nekog vremena, ono bi se umorilo, iscrpelo i presušilo. A ipak, već šestu godinu, ova sveta ikona nastavlja da lije suze pred očima hiljada poklonika. Kada su je, sa blagoslovom Crkve, iznosili iz njenog matičnog hrama i nosili u druge gradove Grčke kako bi verni narod mogao da je celiva, suze nisu prestajale ni tokom tih putovanja. Zašto Bogorodica plače nad ljudima Za mnoge ljude ovo je postalo više od neobičnog događaja. Postalo je svedočanstvo da duhovna stvarnost nije daleko od čoveka i da nebo nije ravnodušno prema zemaljskoj patnji. U vremenu kada mnogi nose bremena koja niko ne vidi – bolest, usamljenost, strah za decu, brigu za porodicu ili tihe borbe koje se vode duboko u srcu – ove suze deluju kao podsećanje da čovek nije prepušten sam sebi. Presveta Bogorodica nije daleka i nedostižna Carica koja sa visine posmatra ljudske nevolje. Kao Majka, Ona plače s onima koji plaču i tuguje s onima koji pate. Njene suze govore jezikom koji razume svaki čovek, bez obzira na obrazovanje, godine ili životno iskustvo. Svedočanstva koja menjaju živote Hram u Vironu već godinama prima neprekidan tok ljudi. Od jutra do večeri pred ikonom stoje oni koji traže odgovore, utehu ili snagu da nastave dalje. Dolaze roditelji s bolesnom decom, supružnici koji se mole za mir u porodici, mladi koji ne znaju kojim putem da krenu, stari koji nose teret usamljenosti. Dolaze i oni koji nisu sigurni u ono u šta veruju, ali u sebi osećaju da ih nešto poziva da priđu i zastanu makar na trenutak. Tokom ovih godina pojavila su se brojna svedočanstva o isceljenjima – kako telesnim, tako i duševnim. Neki govore o ozdravljenju od teških bolesti. Drugi svedoče da su, posle dugog perioda nemira, prvi put osetili mir u srcu. Bilo je i onih koji su se posle mnogo godina vratili ispovesti i molitvi. Možda je upravo to najveće čudo. Jer telesno zdravlje je dragoceno, ali čovek koji ponovo pronađe nadu, koji oprosti, koji prestane da živi u strahu i oseti da nije napušten – doživeo je isceljenje koje dopire do najdubljih slojeva duše. Suze Bogorodice „Utešiteljke“ nisu poziv na strah, niti povod za senzacionalne rasprave i nagađanja. One nas ne usmeravaju ka znatiželji, već ka preispitivanju sopstvenog života. One nas pozivaju da se vratimo molitvi koju smo zapostavili, da zatražimo oproštaj od onih koje smo povredili i da oprostimo onima koji su povredili nas. Podsećaju nas da u svojim domovima ponovo upalimo kandila vere i da, usred svih životnih obaveza, pronađemo vreme za Boga. Jer čovek može da ima mnogo toga, a da u srcu ostane prazan. I može da izgubi gotovo sve, a ipak da sačuva mir ako zna da nije sam. Dok god Majka ne prestaje da plače nad svojom decom, to znači da nas nije prepustila zaboravu. Njene suze nisu znak da je nada nestala, već da ljubav i dalje traži put do ljudskog srca. A tamo gde postoji Majčina molitva, postoji i nada da nijedan čovek nije izgubljen i da nijedna noć nije toliko tamna da u njoj ne može da zasija svetlost Božije utehe.
Potresena onim što je videla, obavestila je sveštenike, koji su je zamolili da nikome ništa ne govori dok se ne završi Sveta liturgija i dok se sve pažljivo ne proveri. Kada su i sami prišli kivotu, uverili su se da suze zaista teku sa lica Bogorodice. Ono što je u prvom trenutku izgledalo kao neobjašnjiv događaj koji će brzo biti zaboravljen, nastavilo se i narednih dana, nedelja i meseci, sve do danas, već šestu godinu zaredom.
Šest godina neprekidnih suza
Ono što je u prvom trenutku delovalo kao kratkotrajan i neobjašnjiv događaj, vremenom je postalo čudo koje traje do danas. Suze nisu prestale. Dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom, Bogorodica je nastavila da plače pred onima koji su dolazili da se poklone ikoni - pred pobožnima i ravnodušnima, pred onima koji su verovali i onima koji su sumnjali.
Zamislite ljudsko oko koje neprestano plače. Posle nekog vremena, ono bi se umorilo, iscrpelo i presušilo. A ipak, već šestu godinu, ova sveta ikona nastavlja da lije suze pred očima hiljada poklonika. Kada su je, sa blagoslovom Crkve, iznosili iz njenog matičnog hrama i nosili u druge gradove Grčke kako bi verni narod mogao da je celiva, suze nisu prestajale ni tokom tih putovanja.
Zašto Bogorodica plače nad ljudima
Za mnoge ljude ovo je postalo više od neobičnog događaja. Postalo je svedočanstvo da duhovna stvarnost nije daleko od čoveka i da nebo nije ravnodušno prema zemaljskoj patnji. U vremenu kada mnogi nose bremena koja niko ne vidi: bolest, usamljenost, strah za decu, brigu za porodicu ili tihe borbe koje se vode duboko u srcu, ove suze deluju kao podsećanje da čovek nije prepušten sam sebi.
Presveta Bogorodica nije daleka i nedostižna Carica koja sa visine posmatra ljudske nevolje. Kao Majka, Ona plače s onima koji plaču i tuguje s onima koji pate. Njene suze govore jezikom koji razume svaki čovek, bez obzira na obrazovanje, godine ili životno iskustvo.
Svedočanstva koja menjaju živote
Hram u Vironu već godinama prima neprekidan tok ljudi. Od jutra do večeri pred ikonom stoje oni koji traže odgovore, utehu ili snagu da nastave dalje. Dolaze roditelji s bolesnom decom, supružnici koji se mole za mir u porodici, mladi koji ne znaju kojim putem da krenu, stari koji nose teret usamljenosti. Dolaze i oni koji nisu sigurni u ono u šta veruju, ali u sebi osećaju da ih nešto poziva da priđu i zastanu makar na trenutak.
Tokom ovih godina pojavila su se brojna svedočanstva o isceljenjima – kako telesnim, tako i duševnim. Neki govore o ozdravljenju od teških bolesti. Drugi svedoče da su, posle dugog perioda nemira, prvi put osetili mir u srcu. Bilo je i onih koji su se posle mnogo godina vratili ispovesti i molitvi. Možda je upravo to najveće čudo.
Jer telesno zdravlje je dragoceno, ali čovek koji ponovo pronađe nadu, koji oprosti, koji prestane da živi u strahu i oseti da nije napušten, doživeo je isceljenje koje dopire do najdubljih slojeva duše. Suze Bogorodice „Utešiteljke“ nisu poziv na strah, niti povod za senzacionalne rasprave i nagađanja. One nas ne usmeravaju ka znatiželji, već ka preispitivanju sopstvenog života.
One nas pozivaju da se vratimo molitvi koju smo zapostavili, da zatražimo oproštaj od onih koje smo povredili i da oprostimo onima koji su povredili nas. Podsećaju nas da u svojim domovima ponovo upalimo kandila vere i da, usred svih životnih obaveza, pronađemo vreme za Boga. Jer čovek može da ima mnogo toga, a da u srcu ostane prazan. I može da izgubi gotovo sve, a ipak da sačuva mir ako zna da nije sam.
Dok god Majka ne prestaje da plače nad svojom decom, to znači da nas nije prepustila zaboravu. Njene suze nisu znak da je nada nestala, već da ljubav i dalje traži put do ljudskog srca.
A tamo gde postoji Majčina molitva, postoji i nada da nijedan čovek nije izgubljen i da nijedna noć nije toliko tamna da u njoj ne može da zasija svetlost Božije utehe.
Od predanja o isceljenjima do istorijskih veza sa Svetim Savom i knezom Lazarom, šef Kabineta patrijarha Porfirija otkriva zbog čega je dolazak Časnog pojasa postao jedan od najznačajnijih duhovnih događaja poslednjih godina.
Akatist je jedan od prepoznatljivih oblika bogoslužbene i lične molitve u pravoslavnoj tradiciji.
Molitveni tekst u kome se kroz prizivanje milosti, oproštaja i blagodatnog delovanja Duha Svetoga otkriva slojevita pobožnost vernih i njihovo obraćanje Majci Hristovoj kao posrednici i utehi.
Dok hiljade vernika čekaju pred Hramom Svetog Save, Crkva je jasno odredila pravila ponašanja kako bi se očuvali red, mir i dostojanstvo poklonjenja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
