Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
Molitva Gospodnja počinje rečima: „Oče naš“. Bog je naš Otac, a mi smo Njegova deca. Sveto pismo o tome jasno govori i u Starom i u Novom zavetu. Međutim, hrišćani sebe nazivaju slugama Božjim. Zbog čega, kada sin ne može biti rob sopstvenom ocu?
Na ovo pitanje, koje se veoma često može čuti, odgovara protođakon Sergije Epifancev, nastavnik u pravoslavnoj gimnaziji.
- Odgovor je jednostavan, iako se zapravo dotiče nečega veoma dubokog. Vredi napomenuti da ovo pitanje često pokreću savremeni neopagani, obično uz naglašene primedbe poput: „Moj bog me nikada nije nazivao robom.“
Počnimo od toga kako sam Hristos govori o nama: „Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam. Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima, jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega… Ovo vam zapovedam: da ljubite jedni druge“ (Jovan 15, 14–17).
Na prvi pogled, pitanje izgleda neizbežno: ako sam Spasitelj kaže da nas više ne naziva slugama, zašto hrišćani i dalje koriste taj izraz? Zašto prihvatiti naziv koji mnogi danas instinktivno doživljavaju kao ponižavajući?
Kada su prvi hrišćani koristili reč sluga, nisu imali u vidu predstavu koju mi danas često vezujemo za tu reč. Oni su razmišljali u okvirima rimskog sveta. Umesto da ulazimo u istorijske pojedinosti, važno je razumeti unutrašnji smisao, način na koji se ta reč doživljavala.
Reći: „Ja sam sluga Božji“ značilo je otprilike sledeće:
„Ja neposredno pripadam Tvorcu vaseljene. Samo Njemu odgovaram. Slobodan sam od svake druge vlasti i potraživanja. U odnosu prema ljudima rukovodim se zakonima koje mi je On dao; ljudske zakone poštujem samo ukoliko se ne protive Njegovoj volji.“
To nije nizak položaj. Naprotiv, to je izuzetno uzvišen položaj, daleko viši od položaja odlikovanog činovnika poslatog da predstavlja cara, pa čak i od položaja poverljivog sekretara bliskog vlasti. To nije poniženje, nego uzvišenje.
Postoji, međutim, još jedna dimenzija ovog pitanja. Setimo se priče o bludnom sinu. Kada dolazi k sebi, gladan i slomljen, šta odlučuje da kaže?
„Ustaću i poći ću ocu svojemu pa ću mu kazati: Oče, sagreših nebu i tebi i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim; primi me kao jednoga od najamnika svojih“ (Luka 15, 18–19).
Ovde se odgovor upotpunjuje. Sin ne može biti sluga svome ocu, ali sin može postati izdajnik, neko ko zna da je sebe učinio nedostojnim sinovstva.
Ako sam iskren, ja nisam sluga Božji. Ja sam sluga svojih grešnih strasti, onih istih strasti koje su u priči predstavljene svinjama koje je bludni sin morao da napasa. Zato dolazim na ispovest sa bolno skromnom nadom: da prestanem da robujem ružnoći u koju sam zapao i da makar počnem da služim Bogu koji me voli, Bogu koga sam izdao.
A tamo, na ispovesti, susreće me Otac koji mi izlazi u susret. Otac koji sa suzama radosti obnavlja moje sinovstvo. Pred takvom milošću još snažnije osećam svoju nedostojnost; stid me obuzima. On me uvodi na trpezu. On me poseda među apostole. On me hrani nebeskom hranom, pričešćem. A ja se i dalje mučim da poverujem da oproštaj može biti zaista tako potpun.
Zato ponavljam molitvu carinika: „Bože, milostiv budi meni grešnome.“
A zatim se obraćam svojim nekadašnjim gospodarima, strastima koje su nekada vladale mnome, i kažem: „Ja sam sluga Boga živoga. Njemu služim. Nisam više vaš sluga i neću vam više služiti. Odričem vas se.“
U tom trenutku reči „sluga Božji“ na usnama hrišćanina zvuče kao naoštreno sečivo. Služim Bogu i odbijam da služim svojim strastima.
Tako bi trebalo da bude. U stvarnosti smo često malodušni i posle ispovesti ponovo se vraćamo istom starom ropstvu. Ali suština je u ovome: iznova i iznova vraćamo se Ocu, moleći za oproštaj. I iznova i iznova On nas naziva svojim sinovima i kćerima.
A mi sebe podsećamo da smo sluge Božje, ako hoćete, vojnici Cara nebeskoga. Želimo da ispunjavamo Njegovu blagu volju, a ne volju neprijatelja koji traži našu propast - zaključuje otac Sergije.
Više od obične molitve: šta se krije iza starodrevnog pojma „rob“ i kako on otkriva istinsku slobodu koju donosi vera u Boga Iako ih ne vidimo, prisutni su u svakom važnom trenutku — od stvaranja sveta do naših ličnih borbi, a sveštenik na jednostavan način osvetljava njihovu pravu ulogu. Jerej Ruske pravoslavne crkve otkriva kako je dar prorokovanja oblikovao ranu Crkvu, zašto je bio stub zajednice i na koji način je proroštvo i danas živi glas Božji među vernicima. Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
pravosk.ru
Bludni sin i svest o sopstvenoj nedostojnosti
Ispovest, oproštaj i nova sloboda
Duhovna riznica
18:24 | 22.06.2025
„ROB BOŽJI“ - ZAR TO NIJE POGRDAN IZRAZ ZA HRIŠĆANE? Reči koje duboko pomeraju svakog vernika
Duhovna riznica
10:00 | 26.07.2025
KO SU ANĐELI I ARHANĐELI I ZAŠTO SU IM DECA BLIŽA NEGO ODRASLI: Otac Vladislav objašnjava o nebeskim silama i njihovoj ulozi u životu hrišćana
Duhovna riznica
10:24 | 19.09.2025
PROROCI U NOVOM ZAVETU I TAJNE KOJE SU OTKRIVALI HRIŠĆANIMA: Otac Jevgenije objašnjava proročku službu posle Hrista
Duhovna riznica
20:01 | 11.12.2025
DA LI PRAVEDNA DECA ISPAŠTAJU ZBOG GREHOVA SVOJIH RODITELJA: Odgovor sveštenika Andreja mogao bi mnoge da iznenadi
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Zaboravljeno zdravo jelo na vodi koje su naši preci volele u manastirskim i domaćim kuhinjama, a koje danas retko ko priprema.
Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
U manastiru Suvodol služeno je opelo dugogodišnjem nastojatelju kome su se vernici oprostili uz molitvu i sećanja na skroman i predan put koji je ostavio dubok trag u narodu i manastirskoj obitelji.
Sreda prve sedmice Velikog posta donosi besedu Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog u kojoj poslednji trenuci Isusa Hrista otkrivaju tajnu večnog mira i nadu koja ne prestaje, čak i kada sve izgleda izgubljeno.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Meletija po starom i Svetog Tarasija po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Viktorina, dok su muslimani u mesecu ramazanu, a u judaizmu nema velikog verskog praznika.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Sreda prve sedmice Velikog posta donosi besedu Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog u kojoj poslednji trenuci Isusa Hrista otkrivaju tajnu večnog mira i nadu koja ne prestaje, čak i kada sve izgleda izgubljeno.
Strah od sopstvene dubine mnoge udaljava od mira, ali duhovno iskustvo pokazuje da se upravo iza unutrašnje borbe krije put ka isceljenju i blagodat koja menja čovekov život.
U razgovoru koji je zapisao Sergej Nilus, optinski starac dao je neobično jednostavno molitveno pravilo i poručio da se vernik ne boji nečistih napada, jer onaj ko se drži psalama i molitve zadobija sigurnost koju strah ne može da slomi.
Tokom narednih sedam nedelja, sve do Vaskrsa, verni su pozvani na uzdržanje, molitvu, pokajanje i dobra dela, kako bi u čistoti srca i misli dočekali najveći hrišćanski praznik.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
U razgovoru koji je zapisao Sergej Nilus, optinski starac dao je neobično jednostavno molitveno pravilo i poručio da se vernik ne boji nečistih napada, jer onaj ko se drži psalama i molitve zadobija sigurnost koju strah ne može da slomi.
Tri puta su ga jeretici udaljavali sa mesta arhiepiskopa i progonili u Jermeniju.
Vernici prikupljaju 90.000 evra za nekadašnju kapelu kod Korka koja bi postala drugo stalno bogoslužbeno mesto Srpske pravoslavne crkve na irskom ostrvu.
