Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
Molitva Gospodnja počinje rečima: „Oče naš“. Bog je naš Otac, a mi smo Njegova deca. Sveto pismo o tome jasno govori i u Starom i u Novom zavetu. Međutim, hrišćani sebe nazivaju slugama Božjim. Zbog čega, kada sin ne može biti rob sopstvenom ocu?
Na ovo pitanje, koje se veoma često može čuti, odgovara protođakon Sergije Epifancev, nastavnik u pravoslavnoj gimnaziji.
- Odgovor je jednostavan, iako se zapravo dotiče nečega veoma dubokog. Vredi napomenuti da ovo pitanje često pokreću savremeni neopagani, obično uz naglašene primedbe poput: „Moj bog me nikada nije nazivao robom.“
Počnimo od toga kako sam Hristos govori o nama: „Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam. Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima, jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega… Ovo vam zapovedam: da ljubite jedni druge“ (Jovan 15, 14–17).
Na prvi pogled, pitanje izgleda neizbežno: ako sam Spasitelj kaže da nas više ne naziva slugama, zašto hrišćani i dalje koriste taj izraz? Zašto prihvatiti naziv koji mnogi danas instinktivno doživljavaju kao ponižavajući?
Kada su prvi hrišćani koristili reč sluga, nisu imali u vidu predstavu koju mi danas često vezujemo za tu reč. Oni su razmišljali u okvirima rimskog sveta. Umesto da ulazimo u istorijske pojedinosti, važno je razumeti unutrašnji smisao, način na koji se ta reč doživljavala.
Reći: „Ja sam sluga Božji“ značilo je otprilike sledeće:
„Ja neposredno pripadam Tvorcu vaseljene. Samo Njemu odgovaram. Slobodan sam od svake druge vlasti i potraživanja. U odnosu prema ljudima rukovodim se zakonima koje mi je On dao; ljudske zakone poštujem samo ukoliko se ne protive Njegovoj volji.“
To nije nizak položaj. Naprotiv, to je izuzetno uzvišen položaj, daleko viši od položaja odlikovanog činovnika poslatog da predstavlja cara, pa čak i od položaja poverljivog sekretara bliskog vlasti. To nije poniženje, nego uzvišenje.
Postoji, međutim, još jedna dimenzija ovog pitanja. Setimo se priče o bludnom sinu. Kada dolazi k sebi, gladan i slomljen, šta odlučuje da kaže?
„Ustaću i poći ću ocu svojemu pa ću mu kazati: Oče, sagreših nebu i tebi i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim; primi me kao jednoga od najamnika svojih“ (Luka 15, 18–19).
Ovde se odgovor upotpunjuje. Sin ne može biti sluga svome ocu, ali sin može postati izdajnik, neko ko zna da je sebe učinio nedostojnim sinovstva.
Ako sam iskren, ja nisam sluga Božji. Ja sam sluga svojih grešnih strasti, onih istih strasti koje su u priči predstavljene svinjama koje je bludni sin morao da napasa. Zato dolazim na ispovest sa bolno skromnom nadom: da prestanem da robujem ružnoći u koju sam zapao i da makar počnem da služim Bogu koji me voli, Bogu koga sam izdao.
A tamo, na ispovesti, susreće me Otac koji mi izlazi u susret. Otac koji sa suzama radosti obnavlja moje sinovstvo. Pred takvom milošću još snažnije osećam svoju nedostojnost; stid me obuzima. On me uvodi na trpezu. On me poseda među apostole. On me hrani nebeskom hranom, pričešćem. A ja se i dalje mučim da poverujem da oproštaj može biti zaista tako potpun.
Zato ponavljam molitvu carinika: „Bože, milostiv budi meni grešnome.“
A zatim se obraćam svojim nekadašnjim gospodarima, strastima koje su nekada vladale mnome, i kažem: „Ja sam sluga Boga živoga. Njemu služim. Nisam više vaš sluga i neću vam više služiti. Odričem vas se.“
U tom trenutku reči „sluga Božji“ na usnama hrišćanina zvuče kao naoštreno sečivo. Služim Bogu i odbijam da služim svojim strastima.
Tako bi trebalo da bude. U stvarnosti smo često malodušni i posle ispovesti ponovo se vraćamo istom starom ropstvu. Ali suština je u ovome: iznova i iznova vraćamo se Ocu, moleći za oproštaj. I iznova i iznova On nas naziva svojim sinovima i kćerima.
A mi sebe podsećamo da smo sluge Božje, ako hoćete, vojnici Cara nebeskoga. Želimo da ispunjavamo Njegovu blagu volju, a ne volju neprijatelja koji traži našu propast - zaključuje otac Sergije.
Više od obične molitve: šta se krije iza starodrevnog pojma „rob“ i kako on otkriva istinsku slobodu koju donosi vera u Boga Iako ih ne vidimo, prisutni su u svakom važnom trenutku — od stvaranja sveta do naših ličnih borbi, a sveštenik na jednostavan način osvetljava njihovu pravu ulogu. Jerej Ruske pravoslavne crkve otkriva kako je dar prorokovanja oblikovao ranu Crkvu, zašto je bio stub zajednice i na koji način je proroštvo i danas živi glas Božji među vernicima. Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
pravosk.ru
Bludni sin i svest o sopstvenoj nedostojnosti
Ispovest, oproštaj i nova sloboda
Duhovna riznica
18:24 | 22.06.2025
„ROB BOŽJI“ - ZAR TO NIJE POGRDAN IZRAZ ZA HRIŠĆANE? Reči koje duboko pomeraju svakog vernika
Duhovna riznica
10:00 | 26.07.2025
KO SU ANĐELI I ARHANĐELI I ZAŠTO SU IM DECA BLIŽA NEGO ODRASLI: Otac Vladislav objašnjava o nebeskim silama i njihovoj ulozi u životu hrišćana
Duhovna riznica
10:24 | 19.09.2025
PROROCI U NOVOM ZAVETU I TAJNE KOJE SU OTKRIVALI HRIŠĆANIMA: Otac Jevgenije objašnjava proročku službu posle Hrista
Duhovna riznica
20:01 | 11.12.2025
DA LI PRAVEDNA DECA ISPAŠTAJU ZBOG GREHOVA SVOJIH RODITELJA: Odgovor sveštenika Andreja mogao bi mnoge da iznenadi
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike i besrebrenike Kozmu i Damjana po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti apostol Akila. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Kamila de Lelisa, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Veliki duhovnik podseća da se prava blizina Bogu ne zadobija uzdizanjem nad drugima, već smirenjem, praštanjem i ljubavlju prema bližnjem.
Dobili su dar isceljenja, a za svoju pomoć nisu tražili ništa osim vere u Hrista, a njihov život ostao je primer milosrđa, služenja drugima i nepokolebljivosti uprkos progonima.
Tokom proslave hramovne slave Sabora Svetih dvanaest apostola, arhiepiskop mileševski uputio je vernicima poruku o veri, istrajnosti i čuvanju duhovnog nasleđa predaka.
Posle osvajanja dve zlatne medalje na Svetskom kupu u Montrealu, članovi reprezentacije Srbije najpre su posetili Sabornu crkvu Svete Trojice, gde su zahvalili Gospodu na velikom uspehu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Veliki duhovnik podseća da se prava blizina Bogu ne zadobija uzdizanjem nad drugima, već smirenjem, praštanjem i ljubavlju prema bližnjem.
Svedočanstva o rečima svetogorskog starca o budućem uzroku sukoba ponovo se prepričavaju u svetlu novih geopolitičkih napetosti.
Jedan od najvećih ruskih duhovnika upozoravao je da čovek lako može da postane zarobljenik sopstvenih briga, pretpostavki i neprestanog preispitivanja, a izlaz je video u jednostavnom životu sa Bogom.
U besedi za ponedeljak 7. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički poziva hrišćane da na gnev, nerazumevanje i neprijateljstvo odgovore delima ljubavi, jer se čovek najlakše pridobija dobrotom.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
Iverska ikona na severu Rusije neprekidno mirotoči već četvrt veka, ali je to ostalo skriveno sve do upokojenja monahinje koja je čuvala ovu tajnu.
Nevini mališani, žrtve ustaških logora smrti u Jastrebarskom i Sisku, upisani su u diptih svetih Srpske pravoslavne crkve, kao svedoci vere, stradanja i istine.
Potomci Aronovih sinova vekovima čuvaju drevnu tradiciju, imaju posebne počasti u bogoslužbenom životu judaizma, ali i stroga pravila koja ih razlikuju od drugih vernika.
U besedi za ponedeljak 7. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički poziva hrišćane da na gnev, nerazumevanje i neprijateljstvo odgovore delima ljubavi, jer se čovek najlakše pridobija dobrotom.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
