Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
Molitva Gospodnja počinje rečima: „Oče naš“. Bog je naš Otac, a mi smo Njegova deca. Sveto pismo o tome jasno govori i u Starom i u Novom zavetu. Međutim, hrišćani sebe nazivaju slugama Božjim. Zbog čega, kada sin ne može biti rob sopstvenom ocu?
Na ovo pitanje, koje se veoma često može čuti, odgovara protođakon Sergije Epifancev, nastavnik u pravoslavnoj gimnaziji.
- Odgovor je jednostavan, iako se zapravo dotiče nečega veoma dubokog. Vredi napomenuti da ovo pitanje često pokreću savremeni neopagani, obično uz naglašene primedbe poput: „Moj bog me nikada nije nazivao robom.“
Počnimo od toga kako sam Hristos govori o nama: „Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam. Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima, jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega… Ovo vam zapovedam: da ljubite jedni druge“ (Jovan 15, 14–17).
Na prvi pogled, pitanje izgleda neizbežno: ako sam Spasitelj kaže da nas više ne naziva slugama, zašto hrišćani i dalje koriste taj izraz? Zašto prihvatiti naziv koji mnogi danas instinktivno doživljavaju kao ponižavajući?
Kada su prvi hrišćani koristili reč sluga, nisu imali u vidu predstavu koju mi danas često vezujemo za tu reč. Oni su razmišljali u okvirima rimskog sveta. Umesto da ulazimo u istorijske pojedinosti, važno je razumeti unutrašnji smisao, način na koji se ta reč doživljavala.
Reći: „Ja sam sluga Božji“ značilo je otprilike sledeće:
„Ja neposredno pripadam Tvorcu vaseljene. Samo Njemu odgovaram. Slobodan sam od svake druge vlasti i potraživanja. U odnosu prema ljudima rukovodim se zakonima koje mi je On dao; ljudske zakone poštujem samo ukoliko se ne protive Njegovoj volji.“
To nije nizak položaj. Naprotiv, to je izuzetno uzvišen položaj, daleko viši od položaja odlikovanog činovnika poslatog da predstavlja cara, pa čak i od položaja poverljivog sekretara bliskog vlasti. To nije poniženje, nego uzvišenje.
Postoji, međutim, još jedna dimenzija ovog pitanja. Setimo se priče o bludnom sinu. Kada dolazi k sebi, gladan i slomljen, šta odlučuje da kaže?
„Ustaću i poći ću ocu svojemu pa ću mu kazati: Oče, sagreših nebu i tebi i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim; primi me kao jednoga od najamnika svojih“ (Luka 15, 18–19).
Ovde se odgovor upotpunjuje. Sin ne može biti sluga svome ocu, ali sin može postati izdajnik, neko ko zna da je sebe učinio nedostojnim sinovstva.
Ako sam iskren, ja nisam sluga Božji. Ja sam sluga svojih grešnih strasti, onih istih strasti koje su u priči predstavljene svinjama koje je bludni sin morao da napasa. Zato dolazim na ispovest sa bolno skromnom nadom: da prestanem da robujem ružnoći u koju sam zapao i da makar počnem da služim Bogu koji me voli, Bogu koga sam izdao.
A tamo, na ispovesti, susreće me Otac koji mi izlazi u susret. Otac koji sa suzama radosti obnavlja moje sinovstvo. Pred takvom milošću još snažnije osećam svoju nedostojnost; stid me obuzima. On me uvodi na trpezu. On me poseda među apostole. On me hrani nebeskom hranom, pričešćem. A ja se i dalje mučim da poverujem da oproštaj može biti zaista tako potpun.
Zato ponavljam molitvu carinika: „Bože, milostiv budi meni grešnome.“
A zatim se obraćam svojim nekadašnjim gospodarima, strastima koje su nekada vladale mnome, i kažem: „Ja sam sluga Boga živoga. Njemu služim. Nisam više vaš sluga i neću vam više služiti. Odričem vas se.“
U tom trenutku reči „sluga Božji“ na usnama hrišćanina zvuče kao naoštreno sečivo. Služim Bogu i odbijam da služim svojim strastima.
Tako bi trebalo da bude. U stvarnosti smo često malodušni i posle ispovesti ponovo se vraćamo istom starom ropstvu. Ali suština je u ovome: iznova i iznova vraćamo se Ocu, moleći za oproštaj. I iznova i iznova On nas naziva svojim sinovima i kćerima.
A mi sebe podsećamo da smo sluge Božje, ako hoćete, vojnici Cara nebeskoga. Želimo da ispunjavamo Njegovu blagu volju, a ne volju neprijatelja koji traži našu propast - zaključuje otac Sergije.
Više od obične molitve: šta se krije iza starodrevnog pojma „rob“ i kako on otkriva istinsku slobodu koju donosi vera u Boga Iako ih ne vidimo, prisutni su u svakom važnom trenutku — od stvaranja sveta do naših ličnih borbi, a sveštenik na jednostavan način osvetljava njihovu pravu ulogu. Jerej Ruske pravoslavne crkve otkriva kako je dar prorokovanja oblikovao ranu Crkvu, zašto je bio stub zajednice i na koji način je proroštvo i danas živi glas Božji među vernicima. Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
pravosk.ru
Bludni sin i svest o sopstvenoj nedostojnosti
Ispovest, oproštaj i nova sloboda
Duhovna riznica
18:24 | 22.06.2025
„ROB BOŽJI“ - ZAR TO NIJE POGRDAN IZRAZ ZA HRIŠĆANE? Reči koje duboko pomeraju svakog vernika
Duhovna riznica
10:00 | 26.07.2025
KO SU ANĐELI I ARHANĐELI I ZAŠTO SU IM DECA BLIŽA NEGO ODRASLI: Otac Vladislav objašnjava o nebeskim silama i njihovoj ulozi u životu hrišćana
Duhovna riznica
10:24 | 19.09.2025
PROROCI U NOVOM ZAVETU I TAJNE KOJE SU OTKRIVALI HRIŠĆANIMA: Otac Jevgenije objašnjava proročku službu posle Hrista
Duhovna riznica
20:01 | 11.12.2025
DA LI PRAVEDNA DECA ISPAŠTAJU ZBOG GREHOVA SVOJIH RODITELJA: Odgovor sveštenika Andreja mogao bi mnoge da iznenadi
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
U trenutku Isusovog vaskrsenja, kako se navodi u Jevanđeljima, dogodio se snažan zemljotres, a anđeo je sišao na grob i odvalio kamen.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Bratstvo čuva posebnu recepturu vaskršnje pogače koja spaja bogate mirise pomorandže, začina i putera, dok način pripreme otkriva zašto ovaj hleb zauzima važno mesto na monaškoj prazničnoj trpezi.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Suština Vaskrsa ne nalazi se samo u običajima već u dubokoj poruci koju nosi Vaskrs - u potrebi za pokajanjem, praštanjem i promenom života.
Pravoslavna crkva i pravoslavna tradicija ne poznaju nikakve zečeve, kaže otac Goran.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za Veliku subotu objašnjava kako dve biblijske figure oblikuju sudbinu čoveka kroz pad i uzdizanje.
Blagodatni oganj se prvi put javio 335. godine na Veliku subotu i posle godinama do dana današnjeg i to samo pravoslavnom patrijarhu, dajući time potvrdu istinitosti i ispravnosti naše pravoslavne vere.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliku subotu po starom i po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Džeme Galgani, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jeroshimonah Mihail (Pitkevič) iz Pskovopečerskog manastira razotkriva nevidljivu borbu u čoveku koja se ne vidi spolja, ali odlučuje da li mir postoji ili je samo privid.
Uz blagoslov patrijarha Porfirija, Oganj iz Jerusalima biće donet u Srbiju, a u 23 časa, na početku Vaskršnjeg jutrenja, biće upaljena prva sveća u zavetnom hramu na Vračaru.
