Protođakon Sergije Epifancev objašnjava zbog čega izraz koji mnogi smatraju ponižavajućim zapravo govori o slobodi od greha, a ne o ropstvu.
Molitva Gospodnja počinje rečima: „Oče naš“. Bog je naš Otac, a mi smo Njegova deca. Sveto pismo o tome jasno govori i u Starom i u Novom zavetu. Međutim, hrišćani sebe nazivaju slugama Božjim. Zbog čega, kada sin ne može biti rob sopstvenom ocu?
Na ovo pitanje, koje se veoma često može čuti, odgovara protođakon Sergije Epifancev, nastavnik u pravoslavnoj gimnaziji.
- Odgovor je jednostavan, iako se zapravo dotiče nečega veoma dubokog. Vredi napomenuti da ovo pitanje često pokreću savremeni neopagani, obično uz naglašene primedbe poput: „Moj bog me nikada nije nazivao robom.“
Počnimo od toga kako sam Hristos govori o nama: „Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja zapovedam. Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima, jer vam sve kazah što čuh od Oca svojega… Ovo vam zapovedam: da ljubite jedni druge“ (Jovan 15, 14–17).
Na prvi pogled, pitanje izgleda neizbežno: ako sam Spasitelj kaže da nas više ne naziva slugama, zašto hrišćani i dalje koriste taj izraz? Zašto prihvatiti naziv koji mnogi danas instinktivno doživljavaju kao ponižavajući?
Kada su prvi hrišćani koristili reč sluga, nisu imali u vidu predstavu koju mi danas često vezujemo za tu reč. Oni su razmišljali u okvirima rimskog sveta. Umesto da ulazimo u istorijske pojedinosti, važno je razumeti unutrašnji smisao, način na koji se ta reč doživljavala.
Reći: „Ja sam sluga Božji“ značilo je otprilike sledeće:
„Ja neposredno pripadam Tvorcu vaseljene. Samo Njemu odgovaram. Slobodan sam od svake druge vlasti i potraživanja. U odnosu prema ljudima rukovodim se zakonima koje mi je On dao; ljudske zakone poštujem samo ukoliko se ne protive Njegovoj volji.“
To nije nizak položaj. Naprotiv, to je izuzetno uzvišen položaj, daleko viši od položaja odlikovanog činovnika poslatog da predstavlja cara, pa čak i od položaja poverljivog sekretara bliskog vlasti. To nije poniženje, nego uzvišenje.
Postoji, međutim, još jedna dimenzija ovog pitanja. Setimo se priče o bludnom sinu. Kada dolazi k sebi, gladan i slomljen, šta odlučuje da kaže?
„Ustaću i poći ću ocu svojemu pa ću mu kazati: Oče, sagreših nebu i tebi i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim; primi me kao jednoga od najamnika svojih“ (Luka 15, 18–19).
Ovde se odgovor upotpunjuje. Sin ne može biti sluga svome ocu, ali sin može postati izdajnik, neko ko zna da je sebe učinio nedostojnim sinovstva.
Ako sam iskren, ja nisam sluga Božji. Ja sam sluga svojih grešnih strasti, onih istih strasti koje su u priči predstavljene svinjama koje je bludni sin morao da napasa. Zato dolazim na ispovest sa bolno skromnom nadom: da prestanem da robujem ružnoći u koju sam zapao i da makar počnem da služim Bogu koji me voli, Bogu koga sam izdao.
A tamo, na ispovesti, susreće me Otac koji mi izlazi u susret. Otac koji sa suzama radosti obnavlja moje sinovstvo. Pred takvom milošću još snažnije osećam svoju nedostojnost; stid me obuzima. On me uvodi na trpezu. On me poseda među apostole. On me hrani nebeskom hranom, pričešćem. A ja se i dalje mučim da poverujem da oproštaj može biti zaista tako potpun.
Zato ponavljam molitvu carinika: „Bože, milostiv budi meni grešnome.“
A zatim se obraćam svojim nekadašnjim gospodarima, strastima koje su nekada vladale mnome, i kažem: „Ja sam sluga Boga živoga. Njemu služim. Nisam više vaš sluga i neću vam više služiti. Odričem vas se.“
U tom trenutku reči „sluga Božji“ na usnama hrišćanina zvuče kao naoštreno sečivo. Služim Bogu i odbijam da služim svojim strastima.
Tako bi trebalo da bude. U stvarnosti smo često malodušni i posle ispovesti ponovo se vraćamo istom starom ropstvu. Ali suština je u ovome: iznova i iznova vraćamo se Ocu, moleći za oproštaj. I iznova i iznova On nas naziva svojim sinovima i kćerima.
A mi sebe podsećamo da smo sluge Božje, ako hoćete, vojnici Cara nebeskoga. Želimo da ispunjavamo Njegovu blagu volju, a ne volju neprijatelja koji traži našu propast - zaključuje otac Sergije.
Više od obične molitve: šta se krije iza starodrevnog pojma „rob“ i kako on otkriva istinsku slobodu koju donosi vera u Boga Iako ih ne vidimo, prisutni su u svakom važnom trenutku — od stvaranja sveta do naših ličnih borbi, a sveštenik na jednostavan način osvetljava njihovu pravu ulogu. Jerej Ruske pravoslavne crkve otkriva kako je dar prorokovanja oblikovao ranu Crkvu, zašto je bio stub zajednice i na koji način je proroštvo i danas živi glas Božji među vernicima. Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
pravosk.ru
Bludni sin i svest o sopstvenoj nedostojnosti
Ispovest, oproštaj i nova sloboda
Duhovna riznica
18:24 | 22.06.2025
„ROB BOŽJI“ - ZAR TO NIJE POGRDAN IZRAZ ZA HRIŠĆANE? Reči koje duboko pomeraju svakog vernika
Duhovna riznica
10:00 | 26.07.2025
KO SU ANĐELI I ARHANĐELI I ZAŠTO SU IM DECA BLIŽA NEGO ODRASLI: Otac Vladislav objašnjava o nebeskim silama i njihovoj ulozi u životu hrišćana
Duhovna riznica
10:24 | 19.09.2025
PROROCI U NOVOM ZAVETU I TAJNE KOJE SU OTKRIVALI HRIŠĆANIMA: Otac Jevgenije objašnjava proročku službu posle Hrista
Duhovna riznica
20:01 | 11.12.2025
DA LI PRAVEDNA DECA ISPAŠTAJU ZBOG GREHOVA SVOJIH RODITELJA: Odgovor sveštenika Andreja mogao bi mnoge da iznenadi
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Koliko god vera učila da duša nastavlja da živi pred licem Božjim, bol zbog odlaska najbližih ostaje dubok i težak.
Dok se muslimanski vernici pripremaju za četiri dana molitve, okupljanja i pomaganja siromašnima, verske vođe Islamske zajednice Srbije pozvale su na međusobno poštovanje, razumevanje i slogu muslimana i hrišćana u Srbiji.
Uprkos teškim mučenjima, ostao je veran svojim uverenjima, dok je njegov sudija ubrzo doživeo iznenadnu kaznu koja je šokirala vojni vrh.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Srpska pravoslavna crkva saopštila je da će jedna od najvećih svetinja pravoslavnog sveta, na molbu patrijarha Porfirija i uz blagoslov igumana manastira Vatoped, u Hramu Svetog Save ostati duže nego što je planirano.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Koliko god vera učila da duša nastavlja da živi pred licem Božjim, bol zbog odlaska najbližih ostaje dubok i težak.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
U jednoj kratkoj misli blaženopočivšeg patrijarha srpskog sadržano je merilo koje odvaja ravnodušnost od istinske ljudskosti.
Evo šta bi trebalo da slušamo da ostanemo duhovno zdravi.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Zašto ne nosi krst, kako mu se pravilno obraća i kada mu ne treba prilaziti - to su detalji koje većina vernika nikada nije učila.
Jevanđelja ga pominju samo u tragovima, a predanje mu pripisuje više identiteta, ko je bio Juda Jakovljev i zašto i dalje izaziva nedoumice među tumačima
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak 7. sedmice po Vaskrsu otkriva se neobična poruka: čak i onaj ko ne veruje može postati deo Božjeg plana, dok se vera vernih meri njihovim padom i odstupanjem.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
