Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
Često se može čuti isto pitanje: da li dete nužno vuče teret tuđeg posrnuća i da li će čitav život plaćati cenu za grehe svojih roditelja? Iza te brige stoji autentičan strah – da ovozemaljski život nije samo lična priča, već da je unapred obojen tuđim izborima. Upravo na tu dilemu smireno odgovara protojerej Andrej Gavrilenko, podsećajući na duboku promenu koja se dogodila u odnosu Boga prema čoveku.
- Ne, to nije tačno. U Starom zavetu Bog je zaista kažnjavao decu do trećeg i četvrtog kolena zbog grehova njihovih očeva, želeći na taj način da zaustavi raspojasanost i bezakonje. Međutim, nekoliko vekova kasnije, preko proroka Jezekilja Bog govori: "Očevi jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi"… "Tako Mi života!… više neće upotrebljavati ovu izreku u Izrailju" (Jezek. 18, 2–3). Gospod citira narodnu izreku o odgovornosti dece za postupke roditelja i obećava da toga više neće biti sin, neće odgovarati za oca niti kći za majku - kaže otac Andrej, a potom podseća da se u Novom zavetu to promenilo:
- Sve se izmenilo. U novozavetno vreme svako stoji pred Bogom odgovoran za svoja dela i nema više kažnjavanja dece zbog grehova roditelja. Svako sam za sebe odgovara pred Bogom. Druga je stvar što postoji prirodna sklonost duše ka određenoj strasti ili grehu. Ta sklonost može da pređe sa oca na sina (naglasak: može, ali ne mora). Na primer, sklonost ka gnevu, lenjosti i slično.
Protojerej Andrej Gavrilenko podseća na još jednu važnu stvar:
- Da bi se takve sklonosti lečile, da bi se pokrenulo pokajanje kod roditelja i sprečilo ukorenjivanje greha u deci, Božijim promislom ponekad se dopušta da se ispolje plodovi greha: bolesti, žalosti, nedaće. Ipak, to se može razumeti kao prilika da se čovek popravi i stupi na put pokajanja, ali nikako kao odgovornost dece za grehove svojih roditelja - zaključuje otac Andrej, renosi portal spzh.eu..
Sveštenik ukazuje na nešto što se u trci svakodnevice često zaboravi: Bog ne vezuje čoveka za tuđe padove, ali čovek može sam sebe saplesti nenasleđenim, već usvojenim navikama duše. Rešenje, kaže on, nije u strahu od "genetskog greha", već u bdenju nad sopstvenim srcem. Jer, po učenju Crkve, nijedno dete ne dolazi na svet pod tuđom senkom — ali svakom je dato da svoju svetlost ili zamrači ili raspali.
Otac Predrag naglašava da vera nije prostor za one koji se povlače i boje.
Paroh hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Moskvi otkriva zašto uplašena deca gube poverenje u Boga i kako ljubav, molitva i nežan razgovor otvaraju put istinskoj veri.
Kako pravila zasnovana na hrišćanskim vrednostima oblikuju karakter i veru deteta, a popustljivost ili pogrešna disciplina mogu imati teške posledice.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Patrijarh carigradski pred smrt je priznao da se mnogo ogrešio o Svetog Martina i molio cara da ga oslobodi.
Uz molitve poglavara Srpske pravoslavne crkve, sveštenstva, porodice i prijatelja, na večni počinak ispraćena majka bivšeg predsednika Republike Srpske Milorada Dodika.
Dok jedni u njemu vide simbol zajedništva, drugi postavljaju pitanja o njegovom mestu u prostoru grada i značenju koje nosi u širem društvenom kontekstu.
Treba da znamo da krsna slava nije ručak niti trpeza, već molitveno proslavljanje našeg svetitelja, naglašava sveštenik.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Protođakon Ljubomir Ranković objašnjava da svako snosi posledice svojih grehova, ali da postoji način za otkupljenje kroz pokajanje, ispovest i milostinju, čime možemo pomoći i svojim precima.
Protojerej Srpske pravoslavne crkve poznat kao Father Vlad, iz sopstvene borbe stvorio je program za roditelje koji se suočavaju sa dijagnozama, iscrpljenošću i strahom, nudeći im oslonac kada deluje da izlaza nema.
Dom nije samo prostor u kojem se živi, već duhovna radionica u kojoj se oblikuju misli, reči i dela, a roditelji su prvi i najvažniji učitelji vere.
Jedna snažna pouka svetogorskog starca pokazuje put kojim se odgaja hrišćanin, a ne egoista.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Treba da znamo da krsna slava nije ručak niti trpeza, već molitveno proslavljanje našeg svetitelja, naglašava sveštenik.
Jerej Igor Gurčenkov stradao je u saobraćajnoj nesreći, a vest o njegovoj smrti izazvala je šok i duboku tugu među vernicima parohije Svetog arhangela Mihaila u Getingenu.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Tuga može biti opomena da je čovek izgubio unutrašnji mir, ali i prilika da ga ponovo pronađe.
Ova poslastica se nalazila i na slavskim i na ramazanskim stolovima, a njen stari način pripreme i danas ostaje isti kao pre stotinu godina.
Iako sveštenička služba pripada muškarcima, žene u praksi nose veliki deo života parohije – od pojanja i čitanja bogoslužbenih tekstova do brige o bogosluženju i rada sa vernicima.
