Protojerej Andrej Gavrilenko iznosi biblijski odgovor na pitanje koje muči mnoge vernike i objašnjava zbog čega se starozavetno shvatanje promenilo.
Često se može čuti isto pitanje: da li dete nužno vuče teret tuđeg posrnuća i da li će čitav život plaćati cenu za grehe svojih roditelja? Iza te brige stoji autentičan strah – da ovozemaljski život nije samo lična priča, već da je unapred obojen tuđim izborima. Upravo na tu dilemu smireno odgovara protojerej Andrej Gavrilenko, podsećajući na duboku promenu koja se dogodila u odnosu Boga prema čoveku.
- Ne, to nije tačno. U Starom zavetu Bog je zaista kažnjavao decu do trećeg i četvrtog kolena zbog grehova njihovih očeva, želeći na taj način da zaustavi raspojasanost i bezakonje. Međutim, nekoliko vekova kasnije, preko proroka Jezekilja Bog govori: "Očevi jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi"… "Tako Mi života!… više neće upotrebljavati ovu izreku u Izrailju" (Jezek. 18, 2–3). Gospod citira narodnu izreku o odgovornosti dece za postupke roditelja i obećava da toga više neće biti sin, neće odgovarati za oca niti kći za majku - kaže otac Andrej, a potom podseća da se u Novom zavetu to promenilo:
- Sve se izmenilo. U novozavetno vreme svako stoji pred Bogom odgovoran za svoja dela i nema više kažnjavanja dece zbog grehova roditelja. Svako sam za sebe odgovara pred Bogom. Druga je stvar što postoji prirodna sklonost duše ka određenoj strasti ili grehu. Ta sklonost može da pređe sa oca na sina (naglasak: može, ali ne mora). Na primer, sklonost ka gnevu, lenjosti i slično.
Protojerej Andrej Gavrilenko podseća na još jednu važnu stvar:
- Da bi se takve sklonosti lečile, da bi se pokrenulo pokajanje kod roditelja i sprečilo ukorenjivanje greha u deci, Božijim promislom ponekad se dopušta da se ispolje plodovi greha: bolesti, žalosti, nedaće. Ipak, to se može razumeti kao prilika da se čovek popravi i stupi na put pokajanja, ali nikako kao odgovornost dece za grehove svojih roditelja - zaključuje otac Andrej, renosi portal spzh.eu..
Sveštenik ukazuje na nešto što se u trci svakodnevice često zaboravi: Bog ne vezuje čoveka za tuđe padove, ali čovek može sam sebe saplesti nenasleđenim, već usvojenim navikama duše. Rešenje, kaže on, nije u strahu od "genetskog greha", već u bdenju nad sopstvenim srcem. Jer, po učenju Crkve, nijedno dete ne dolazi na svet pod tuđom senkom — ali svakom je dato da svoju svetlost ili zamrači ili raspali.
Otac Predrag naglašava da vera nije prostor za one koji se povlače i boje.
Paroh hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Moskvi otkriva zašto uplašena deca gube poverenje u Boga i kako ljubav, molitva i nežan razgovor otvaraju put istinskoj veri.
Kako pravila zasnovana na hrišćanskim vrednostima oblikuju karakter i veru deteta, a popustljivost ili pogrešna disciplina mogu imati teške posledice.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
Reči svetogorskog starca deluju kao tiha, ali neumoljiva optužba naše potrebe da sudimo, i podsećaju nas da se vera ne meri time koga smo isključili, nego koga smo bili spremni da nosimo.
U kripti zavetnog hrama vernici, prosvetitelji i akademici okupili su se da poslušaju reči patrijarha Porfirija o neiscrpnoj mudrosti prvog srpskog arhiepiskopa, njegovom prosvetiteljstvu i značaju za savremeni život i vrednosti zajednice.
Pravoslavni sveštenik objašnjava zašto način na koji trpimo odlučuje hoće li naše muke biti iskupljenje ili nova greška.
Kada su i Stratonika doveli caru kao hrišćanina, on presudi da se obojica potope u Dunav.
Od Jerusalima, preko Svete Gore do Rusije, od izgubljenih ruku do isceljenja – ova svetinja se 25. januara posebno proslavlja, a vernici joj se obraćaju za porođaj, zdravlje deteta i pomoć onda kada ljudska snaga više nije dovoljna.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Protođakon Ljubomir Ranković objašnjava da svako snosi posledice svojih grehova, ali da postoji način za otkupljenje kroz pokajanje, ispovest i milostinju, čime možemo pomoći i svojim precima.
Strah roditelja da su zakasnili često izgleda nepodnošljivo, ali reči starca Serafima otkrivaju zašto se put vere ne prekida - čak i kad se čini da je zauvek napušten.
Dok saveti i discipline ponekad zakazuju, molitva ostaje neuništiva veza koja vodi, čuva i pruža sigurnost i kada nismo uz njih.
Pouka ovog svetitelja našeg vremena pokazuje da roditeljska briga, vođena verom, može da posadi seme dobrih pomisli koje oblikuje život najmlađih.
Reči svetogorskog starca deluju kao tiha, ali neumoljiva optužba naše potrebe da sudimo, i podsećaju nas da se vera ne meri time koga smo isključili, nego koga smo bili spremni da nosimo.
Pravoslavni sveštenik objašnjava zašto način na koji trpimo odlučuje hoće li naše muke biti iskupljenje ili nova greška.
Od Jerusalima, preko Svete Gore do Rusije, od izgubljenih ruku do isceljenja – ova svetinja se 25. januara posebno proslavlja, a vernici joj se obraćaju za porođaj, zdravlje deteta i pomoć onda kada ljudska snaga više nije dovoljna.
Zahtevati od drugih više nego od sebe daleko je lakše i jednostavnije.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, sveštenik pri Hramu Svete Trojice u Starom gradu Budvi objašnjava na koji način priprema, blagoslov i vrlinski život supružnika mogu izgraditi istinsku bračnu zajednicu.
Ova svetinja povezuje Jerusalim, Svetu Goru i prvog arhiepiskopa srpskog i govori o blizini Boga na način koji se ne zaboravlja.
Sastojci za ovu poslasticu mere se u šoljama i kašikama, priprema je laka, a svaki zalogaj donosi toplinu i miris doma.
