Tuga može da postane duhovno korisna ako čoveka vodi ka pokajanju, smirenju i molitvi, ali može i da postane pogubna ako ga odvede u očajanje i beznađe.
U pravoslavnom učenju, tuga se posmatra kao vrsta iskušenja, ali i kao prilika za duhovno uzrastanje. Ona sama po sebi nije greh, već stanje kroz koje Bog dopušta čoveku da prepozna sopstvenu nemoć, ograničenost i potrebu za Njegovom milošću.
Tuga može da postane duhovno korisna ako čoveka vodi ka pokajanju, smirenju i molitvi, ali može i da postane pogubna ako ga odvede u očajanje i beznađe.
Sveti oci razlikuju dve vrste tuge: onu koja vodi Bogu i onu koja ga od Njega odvaja. Spasonosna tuga javlja se kada čovek shvati dubinu svojih grehova, prolaznost života i udaljenost od Božije ljubavi. Takva tuga nije beznadna, već prožeta verom i nadom. Ona rađa pokajanje, smirenje i unutrašnji mir.
Druga vrsta tuge koja prerasta u očajanje, nasuprot tome, proizlazi iz gordosti, samosažaljenja, zavisti ili gubitka prolaznih stvari. Ona guši dušu i udaljava je od Boga, jer u sebi ne nosi svetlost nade, već tamu očaja.
Pravoslavlje uči da tuga ima svoje granice i vreme. Čovek ne treba da se prepušta tugovanju bez mere, jer to vodi duhovnom slabljenju i gubitku nade. Tuga je korisna dokle god pokreće srce na molitvu i čini ga blagim, saosećajnim i smirenim. Onog trenutka kada tuga prestane da rađa molitvu, ona prestaje da bude lekovita i postaje zamka.
Sam Gospod Isus Hristos pokazao je da tuga, kada je prožeta ljubavlju, nije znak slabosti. On je zaplakao nad Jerusalimom i nad Lazarom, pokazujući da suze, ako dolaze iz čistog srca, mogu biti izraz božanske saosećajnosti i ljubavi. Zato u pravoslavnom predanju postoji izraz "radosna tuga" – žalost koja ne vodi u očajanje, već u smirenje i nadu u vaskrsenje.
Tuga, dakle, može biti duhovni lek. Kada se prihvati sa verom, tuga postaje vrata kroz koja duša ulazi u dublji odnos sa Bogom. Njen pravi smisao nije u tome da nas slomi, nego da nas preobrazi i očisti.
Zato Sveti Nektarije Eginski je i savetovao tužne da razgovaraju s Bogom.
"Kad god se rastužiš, razgovaraj sa Bogom.“
Brojni pojedinci, bilo iz ličnih razočaranja, racionalističkog pristupa ili pod uticajem naučnih i filozofskih pravaca, donose zaključak da Boga nema.
Mnoge žene danas trpe zlostavljanje od strane svojih muževa, ćuteći iz straha, srama ili pogrešnog uverenja da je trpljenje dužnost svake dobre hrišćanke.
U Bogu se spajaju pravda i milost, sila i blagost, veličina i smirenje.
Sveti oci nas uče da je čovek mali svet, mikrokosmos i kada se u njemu uspostavi mir, taj mir se širi i na druge.
Jedno je kad te grize savest, a drugo je pokajanje, istakao je otac Vladimir.
Tuga može da postane duhovno korisna ako čoveka vodi ka pokajanju, smirenju i molitvi, ali može i da postane pogubna ako ga odvede u očajanje i beznađe.
Crkva naglašava poštovanje prema upokojenima, molitvu za njihove duše i veru u vaskrsenje, a ne poistovećivanje smrti s groteskom.
DOMAĆI KEČAP PO MANASTIRSKOM RECEPTU KOJI ĆETE OBOŽAVATI: Obradujte decu zdravijom, ukusnijom verzijom njihovog omiljenog dodatka jelima.
U saopštenju koje odjekuje kao opomena Mitropolija crnogorsko-primorska poziva na razboritost, smirenost i vraćanje temeljnim hrišćanskim vrednostima, ističući da je nasilje uvek lični, a ne kolektivni greh.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
U hrišćanskom učenju, tuga nije samo psihološki problem, već pokazatelj da se duša udaljila od Boga, kao izvora radosti i života.
Satana deluje kroz misli, osećanja i okolnosti – podmeće sumnje u Božiju ljubav, raspiruje gordost, zavist, mržnju i pohotu.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Jedno je kad te grize savest, a drugo je pokajanje, istakao je otac Vladimir.
Crkva naglašava poštovanje prema upokojenima, molitvu za njihove duše i veru u vaskrsenje, a ne poistovećivanje smrti s groteskom.
U besedi za 21. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako Božja pravda nadilazi vreme i prostor, a pravednici iz večnosti vode nas kroz iskušenja i otkrivaju smisao života.
Dok svakodnevica vuče na sve strane, pouka igumana manastira Vitovnica nas podseća da mir nije u okolnostima, već u unutrašnjem predavanju Bogu – lek koji danas svi traže, a retko nalaze.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Ova svetiteljka, koju Srbi naročito poštuju, smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, ali i čuvarkom doma i porodice.
Uz svetlost sveća i miris tamjana, verni narod se okuplja da prinese darove, osvešta slavske kolače i pokloni se moštima najpoštovanije svetiteljke u srpskom narodu.
Ajeti 42:49–51 otkrivaju kako Stvoritelj oblikuje život i komunicira s ljudima kroz nadahnuće, skrivenu objavu ili poslanike.
Dok svakodnevica vuče na sve strane, pouka igumana manastira Vitovnica nas podseća da mir nije u okolnostima, već u unutrašnjem predavanju Bogu – lek koji danas svi traže, a retko nalaze.
Iguman manastira Moštanica otkriva tragičnu priču o monahu koji je zbog ljubavi napustio Hrista, izgubio mir i postao simbol duhovne borbe između čoveka i iskušenja koje razara dušu.
