U manastiru Moštanica, poznatom po svojoj duhovnosti i veri koja vekovima ne bledi, iguman Sergije podelio je svedočenje koje duboko potresa i opominje. Njegove reči ne govore o isceljenjima ili čudima, već o ljudskoj slabosti – o trenutku kada monah, zavetovan Bogu, poklekne pred iskušenjem koje razara dušu.
– Žena je dolazila da se ispoveda kod jednog monaha. U njenom trenutku stradanja i patnje, odgovarala joj je njegova blagost i duhovnost – započinje iguman priču.
– Dolazila je često, tražila utehu, mir, toplinu duhovne reči. A onda je jednog dana ispovedila da gaji osećanja prema njemu.
Taj trenutak bio je prelomna tačka. Monah, suočen s unutrašnjom borbom, nije znao kuda. Skinuo je mantiju, obrijao bradu i otišao na vrata te žene. Kada je otvorila vrata, upitala ga je:
– Ko ste vi?
– Zar me ne prepoznaješ, to sam ja – odgovorio je.
A ona mu je mirno rekla:
– Ja tebe ne poznajem. Ja sam se zaljubila u monaha, a ne u tebe.
Tada su mu se, kazuje iguman Sergije, vrata zatvorila ne samo na njenom pragu, već i u srcu. On je ostao sam – izvan manastira, izvan sebe, izvan Boga. I demon ga je obmanuo.
– Kada se Juda raskajao, nije se pokajao za svoj greh, nego se raskajao – kaže otac Sergije. – Tako je bilo i s tim monahom. Raskajao se, ali ne pokajao. I otišao je putem bez povratka.
U tim rečima odzvanja tuga zbog izgubljene duše, ali i duboka poruka svakom verniku: iskušenja ne biraju. Ona dolaze tiho, kroz emocije, kroz slabosti, kroz trenutke ljudske blizine. I svako, pa i monah, može pasti ako srce ne ostane čvrsto vezano za Hrista.
– Sam taj čin je, donekle, jedna vrsta izdaje Hrista, jedno revidiranje monaških zaveta – zaključuje iguman Sergije u potkastu "Zavjetnik"..
– Nikakva pažnja i hvala ovoga sveta, prolazna na zemlji, neće moći da utuli njegovu duhovnu glad i žeđ za smislom, za duhovnim mirom, koji se jedino postiže sa Bogom.
Bog je taj koji priziva u život i koji poziva iz ovog života. Dakle, Bog ima konačnu reč, govori otac Aleksandar o samoubistvu, ali i naglašava da niko nikome, ipak, ne sme i ne treba da sudi.
U svetu prepunom reči, najmoćnije je ono što ostane neizgovoreno. Neka duša ostane skrivena – ne iz straha, već iz mudrosti.
Dok narodna tradicija kumstvu često daje gotovo mitski značaj, pravoslavna crkva vrlo precizno određuje kada nastaje duhovno srodstvo između kumova, ravno krvnom.
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
