Nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu, tvrdio je profesor Jerotić.
Prema pravoslavnom pogledu na svet, svako začeće i svako rođenje doživljava se kao sveti dar - trenutak u kojem Bog poverava čoveku da postane saučesnik u stvaranju života.
Žena koja nosi dete ne nosi samo novi život u sebi već i tajnu Božje promisli jer svako dete u sebi nosi lik i pečat Tvorca.
Drevna crkvena predanja i savremena psihologija saglasna su u jednom: duhovno i emotivno stanje majke ostavlja dubok trag na dete još dok je u utrobi.
Zbog toga Crkva uvek savetuje trudnicama da se mole, raduju, da se čuvaju uznemirenja i tuge jer svaka njihova misao i osećanje, svaka radost i briga dopiru do malog bića koje tek stasava.
U porodici u kojoj vlada mir i međusobna ljubav već se stvaraju temelji zdravog i spokojnog deteta. Otac i majka zajedno učestvuju u tom čudu - ne samo telom već i duhom, molitvom, strpljenjem i zahvalnošću.
Na tajnu povezanosti majke i deteta, kao i na duboku važnost majčine radosti dok u utrobi nosi svoje čedo, ukazivao je i upokojeni psihijatar i profesor Bogoslovskog fakulteta Vladeta Jerotić:
- Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali fetus sve pamti. Vrlo je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, s radošću. Naravno, i otac je veoma važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta, dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna, ono se penje prema srcu. To su snimali naučnici.
Deca ne slušaju samo reči svojih roditelja - ona upijaju njihov život.
Pol deteta, prema nauci, stvar je slučajnosti, međutim, veliki duhovnik je tvrdio da ništa nije slučajno.
Crkva uči da duša postoji od samog začeća i da dete, iako još nerođeno, nosi u sebi lik Božiji.
U Bogu se spajaju pravda i milost, sila i blagost, veličina i smirenje.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Praznički dani obeleženi su životom pod otvorenim nebom, simbolima zahvalnosti i sećanjem na put kroz pustinju, dok se porodice okupljaju uz molitve, prazničnu trpezu i drevne običaje.
Sveštenički čin primio je 1981. godine u manastiru Kovilju, a tokom službe bio je paroh u više mesta Eparhije bačke.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Pravoslavna vera uči da čovek nije prepušten samome sebi i da nijedna životna okolnost nije izvan Božjeg promisla.
Ako nekome Bog ne podari decu, to ne znači da je taj nedostojan, naglašava otac Ananije.
Pravoslavlje naglašava da roditelj treba da bude blizak detetu, ali ne i potčinjen.
Ljudi se svakodnevno zaklinju u najmilije – roditelje, decu, pa čak i Boga – nesvesni da time krše Božiju zapovest i otvaraju vrata duhovnoj opasnosti. Pravoslavni sveštenik otkriva zašto takve rečenice nisu ni naivne ni bezazlene.
Mekan i mirisan, ovaj oblik tamjana koristi se u pravoslavnim hramovima i domovima, a njegov način izrade vezuje se za svetogorsku tradiciju.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U besedi za petak 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega čovekov unutrašnji rast zavisi od onoga čime ispunjava svoje srce i kakvu ulogu u tome ima Hristos.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Na praznik Svetih Joakima i Ane služena sveta arhijerejska Liturgija, a slavski darovi osvećeni u Kraljevoj crkvi.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
