Evo, iziđe sejač da seje (Mk. 4,3). Od vremena kad je izašao na setvu, sejač ne prestaje da seje. U početku je sam sejao, zatim preko apostola, i najzad preko Božanskog Pisma i bogomudrih učitelja. I do sada se svagde seje reč istine Božje.
Ako si spreman da budeš dobra zemlja, seme će neizostavno pasti: i posejano će Gospod da razraste. Kako se, pak, pokazati dobrom zemljom? Pažnjom i izučavanjem reči Božje, saosećanjem i ljubavlju prema njoj i spremnošću da se odmah u delo sprovede što se sazna. Pri takvom nastrojenju, nijedna reč ne ostaje na površini duše, nego svaka ulazi unutra.
Sjedinivši se sa srodnom građom duha, ona pušta koren i uzrasta. Hraneći se, zatim – odozgo duhovnim nailascima, a odozdo dobrim željama i trudom – ona razrasta u drvo, daje cvet i plod. Sam je Bog tako ustrojio oko nas i zato ne možemo da se ne čudimo našoj besplodnosti. A to je sve zbog nepažnje i nerada.